Više od dve i po godine timovi „Lekara bez granica" aktivni su sa spasilačkim brodovima na Sredozemnom moru. Više od godinu dana i u izbegličkim kampovima u Libiji, u kojima izbeglice žive u neljudskim uslovima. Naši timovi dakle reaguju na dve dramatične humanitarne situacije: stotine hiljada izbeglica i migranata u Libiji je izloženo ekstremnom nasilju i velikim opasnostima, a na Sredozemnom moru se samo ove godine udavilo više od 2.400 ljudi. Ali umesto da ostane verna svojim principima i brine se za zaštitu ljudi na spoljnim granicama Evrope, Evropska unija se ograđuje i sve više i više sprečava organizacijama poput „Lekara bez granica", u pružanju humanitarne pomoći. To su poražavajući podaci na Međunarodni dan humanitarne pomoći.
Libijske službe su 11. avgusta najavile uspostavljanje svoje spasilačke zone i u širokom pojasu međunarodnih voda, pred obalom Libije, zabranile pristup brodovima humanitarnih organizacija. Libijska obalska straža – koju EU naveliko pomaže – spasiocima humanitarnih organizacija preti i oružjem i ne dozvoljava im da pristupe novouspostavljenoj spasilačkoj zoni. To je strašno.
Ugroženi spasioci
Raspoloženje prema civilnim spasilačkim akcijama je sve više neprijateljska. Italija i Evropska unija predstavile su kodeks ponašanja za nevladine organizacije, koji delimično onemogućava spasavanje na moru. Italija je čak poslala i vojne brodove u libijske vode. Cilj je sledeći: EU i njene zemlje-članice sa svojim libijskim partnerima rade na tome da spreče bekstvo ljudi iz Libije. To je nedopustiv atak na život i dostojanstvo ljudi kojima je hitno potrebna zaštita.
Ukoliko libijske službe i obalska straža sprovedu to što najavljuju, onda „Lekari bez granica" i druge organizacije više neće moći da pruže spasilačku pomoć koja odgovora međunarodno priznatim humanitarnim principima i međunarodnim sporazumima o zaštiti izbeglica i pružanju pomoći na moru. Zabranjeno je ljude vraćati na područja koja nisu bezbedna. „Lekari bez granica" odbijaju da uđu sistem koji ljude po svaku cenu želi da spreči da zatraže zaštitu i bezbednost.
Takva politika ima katastrofalne posledice po ljude koji beže od progona i ekstremnog nasilja u Libiji. Ukoliko se brodovi humanitarnih organizacija sve više potiskuju iz Sredozemnog mora, sve manje ljudi može da bude spaseno od smrti. Oni koji se ne udave, bivaju uhvaćeni i šalju se nazad u Libiju – u zemlju bezakonja, gde su izloženi mučenju i seksualnom nasilju.
Ograđivanje ispred zaštite
Bilans politike Evropske unije na Međunarodni dan humanitarne pomoći 2017. godine je poražavajuć. U izjavama se rado ističu humanitarni principi, ali u stvarnosti vidimo da je zaštita izbeglih ljudi često podređena ograđivanju Evrope.
Već sporazumom EU-Turska, evropski šefovi vlada s nemačkom kancelarkom Angelom Merkel na čelu, stvorili su model za zaštitu Evrope. Posledica toga bio je domino efekat sa zatvaranjem granica, koji je doveo do toga da ljudi više nisu mogli da se sklone sa ratnih područja, kao što je slučaj u Siriji. Stotine hiljada ljudi još nije u mogućnosti da napusti područja i provizorne kampove u kojima vladaju neljudski uslovi. Patnja ljudi nije smanjena, samo je postala udaljenija od evropskih granica, daleko od kamera svetske javnosti.
Kroz naše projekte sa izbeglicama i proteranima u više od četrdeset zemalja sveta, zaključujemo da su hitno potrebni bezbedni i legalni putevi za ljude koji beže od rata. EU u tome jedva da pomaže. To je dokaz slabosti kontinenta koji iz ličnog iskustva zna kakve su patnje ljudi koji su primorani da napuste svoje domove.