Populisti ne umeju da budu lideri
Na primeru Velike Britanije se pokazalo: populisti su kao nevaspitana deca koja uzimaju što je više moguće igračaka, po njima udaraju sve dok ih ne unište, a onda, razrogačenih očiju, gledaju u majku ili samo pređu na drugo igralište. Najdžel Faraž i Boris Džonson bili su upravo takvi.
A u Nemačkoj? Aktuelni spor oko rukovodstva Alternative za Nemačku (AfD) između Frauke Petri i Jerga Mojtena očigledno pokazuje da su populisti u najvećem broju slučajeva egomani. Retko su sposobni za timski rad. Nemački egomani-populisti žele da su uvek u pravu, da su najbolji i da imaju zadnju reč.
Ali moguće je žestoko se boriti i ipak ostati fer. To bi političari morali sebi da ispišu na čelu.
Politika je sposobnost za kompromis
Da li će zaista takve osobe uskoro raspravljati o budućnosti naših socijalnih sistema ili čak o suživotu u Evropi? Ljudi bez ikakve sposobnosti za kompromisom? Bez želje da preuzmu odgovornost? Bez razmišljanja kakve bi dugoročne posledice njihove odluke mogle da imaju?
Angela Merkel takođe je nedavno napravila sličnu grešku – onda kada je u septembru 2015. „otvorila“ granice za izbeglice sa Balkanske rute, bez da se o tome dogovorila s državama EU na istoku kontinenta. Rezultat je bio – diplomatsko ledeno doba. Ali ona uči iz grešaka. Odmah nakon „bregzita“ zatražila je razgovor s Varšavom i tako pobrala simpatije kojih u glavnom gradu Poljske mesecima nije bilo.
Kakvi su nam, dakle, političari u budućnosti potrebni? Pragmatičari moći i kompromisa najčešće su pametni, ali oni više ne dopiru do onih koji žele da budu emotivno osvojeni i koji se zbog toga okreću populistima i radikalima. To više nego jasno pokazuje kriza Evropske unije i uspon mnogih takvih stranaka.
Da li je jak šef zaista plus?
A kakve vodeće figure koriste radikali i populisti? Naravno da jedan jak šef zna kako da se snađe u određenoj situaciji, bez obzira koliko to delovalo kao da nije u skladu s vremenom. Ali nije dobro kada ih ima previše. Mnogi od njih su se u suštini sveli na meru egomana, koji se u najgorem slučaju upliću u interne borbe za vlast, kao što je to upravo slučaj u nemačkom AfD-u.
Da li onda kao idealan tip ostaje miks: onaj koji redovno baca pogled na istraživanja javnog mnjenja, koji svoje političko delovanje usmerava tako da je bar donekle populističko? Onaj koji svoje političko delovanje predstavlja kao da ono nema alternativu, a sebe prodaje kao jaku vodeću ličnost? I još: nesporan je u sopstvenoj partiji, samim tim je bez alternative jer je, za sada, nezamenljiv? Ako je sve to tako, moglo bi se reći da kancelarka rukovodi Nemačkom vrlo dobro.