Popularni nemački populisti

„Alternativa za Nemačku (AfD) je glas građanske konzervativne većine u Nemačkoj.“ To sama za sebe tvrdi ta stranka. Ova izrazito samouverena rečenica stoji u predgovoru političkih smernica ove stranke stare tek dve godine. I zvuči kao izazov tradicionalnom konzervativnom taboru, koji zastupaju Hrišćansko-demokratska unija (CDU) Angele Merkel i njena bavarska sestrinska stranka CSU. Na početku su mnogi verovali da će „fenomen AfD“ nestati sam od sebe. U međuvremenu stvar shvataju ozbiljnije. Jer, AfD je 2014. godine ušao u tri pokrajinska parlamenta na istoku zemlje i to s dvocifrenim izbornim rezultatima. U nedelju (15.2.) AfD je ušao u prvi zapadni parlament – onaj u Hamburgu, osvojivši oko šest odsto glasova.

Stranka se pojavila neposredno pred parlamentarne izbore 2013. i tada se predstavljala samo jednom temom – borbom za ukidanje evra, ili izlazak Nemačke iz evrozone. Tesno su ipak ostali ispod cenzusa sa 4,7 odsto glasova. No već taj rezultat je bio neverovatan budući da je stranka osnovana samo pet meseci ranije. Alternativa za Nemačku se u međuvremenu se bavi i temama s područja politike prema azilantima i doseljenicima. Nova dimenzija je dostignuta približavanjem stranke antiislamskom pokretu Pegida.

Nije baš Nacionalni front

Novi značaj AfD prepoznatljiv je i po tome što je ovih dana bio tema jednog međunarodnog kongresa u Minhenu koji se bavio „širenjem granica desnog ekstremizma?“. AfD sje ovde bio razmatran zajedno sa brojnim evropskim desnim strankama poput holandske islamofobne Stranke za slobodu i Slobodarske stranke Austrije. No i programski znatno radikalniji Nacionalni front iz Francuske i mađarski pokret Jobik analizirani su zajedno s AfD-om pod pojmom „desno populistička ofanziva“.

Politikolog i istoričar Marsel Levandovski smatra da ne treba već sada donositi konačne ocene o Alternativi za Nemačku, ali kaže da sve veću važnost u toj stranci dobijaju „prikrivene desno populističke“ pozicije. To potvrđuju i delom otvorene simpatije AfD za Pegidine pozicije o islamu i doseljeničkoj politici.

Konzervativan?

I u medijima su vidljive poteškoće s određivanjem mesta AfD u političkom spektru Nemačke i Evrope. Ponekad ga nazivaju „evroskeptičnim“, a ponekad „desno populističkim“. Koristi se i pojam „konzervativan“. Politolog Levandovski pak stranku ocenjuje kao „umerenu, ali populističku“. On je sproveo internet-anketu o profilu simpatizera AfD-a i utvrdio da su to uglavnom muškarci, s visokim prihodima i dobrim obrazovanjem.

Nadalje, posebno su brojni potencijalni birači AfD-a koji islam smatraju nespojivim s demokratskim poretkom ili su protiv omogućavanja usvajanja dece homoseksualnim parovima. Ti stavovi igraju veliku ulogu i u klasičnom konzervativnom okruženju, a daleko manje kod liberala ili levičara. No svi oni su izgubili glasove birača koji su se okrenuli AfD-u. Mnogi birači bi se ipak mogli vratiti etabliranim strankama budući da im smeta bliskost Alternative za Nemačku s Pegidom. Levandovski zato govori o „strateškom problemu“ te mlade stranke.

Stranke Unije su nervozne

Ako AfD uspe da se održi na političkoj sceni, onda će to u prvom redu biti problem za stranke Unije. CDU i CSU su odavno proklamovali da ne žele stranku koja će biti „desno od njih“. No nervoza raste, što pokazuju i izjave bivšeg saveznog ministra unutarnjih poslova Hans-Petera Fridriha. U razgovoru za nemački nedeljnik Špigel, on je komentarisao da bi se problem pojava poput AfD i Pegide pre nekoliko godina rešio sam od sebe „tako što bismo im uzeli teme“. A onda je Fridrih dodao: „No gospođa Merkel se odlučila da oduzme teme socijaldemokratama i Zelenima.“

Ono što bivši ministar time misli i kritikuje je činjenica da se CDU pretvorio u čistu stranku centra te da je zanemario desni rub. Njega su sada zauzeli drugi, s kojima kancelarka, kako je najavila, ni u kojem slučaju ne želi da sarađuje, a pogotovo ne da ulazi u koaliciju. A ako stranke Unije jednog dana promene svoje mišljenje, onda će morati da se suoče s istim prigovorom koji upotrebljavaju protiv AfD-a: naime, da su populisti.