Ponovo legalna medicinska pomoć pri samoubistvu
26. februar 2020.
„Htela bih da mogu da odem kada više ne budem mogla da izdržim bolove“, kaže Melani S. lekaru Lukasu Radbruhu na Univerzitetskoj klinici Bon-Venusberg. Ta 63-godišnjakinja ima rak pluća u poodmakloj fazi. Posebno je plaši da odjednom više neće moći da guta i da će se ugušiti. Tako nešto ne želi da doživi pri punoj svesti. Melani razmišlja o mogućnostima medicinske pomoći pri samoubistvu.
Ali takvu vrstu samoubistva do danas je zabranjivao član 217 nemačkog Krivičnog zakona donesen decembra 2015. Cilj zakona je bio da se udruženjima i pojedinačnim osobama zabrani „biznis sa smrću“.
Put ka smrti
Ali posledice su bile velike: ne samo da su se sa svojim uslugama povukli pomagači pri samoubistvu kojih je bilo do 2015, već i mnogi lekari u nemačkim bolnicima više uopšte nisu hteli da razgovaraju sa pacijentima o medicinskoj pomoći pri samoubistvu. Teško obolelim osobama koje su sebi htele da prekrate muke nije preostajalo ništa drugo osim da odgovarajuću ponudu potraže u Švajcarskoj ili Holandiji. Tamo je dozvoljeno asistirano samoubistvo.
Onima koji zbog nedostatka snage ili novca nisu mogli da krenu na taj put, preostajalo je samo da članove porodice zamole za pomoć u samoubistvu – jer se sporni član zakona na njih nije odnosio. Ali ko bi nekog svog opteretio takvom molbom?
Zbog toga su pacijenti i lekari podneli tužbu Saveznom ustavnom sudu. Minhenski advokat Volfgang Puc za DW kaže: „Uticaj obe velike crkve u Nemačkoj na one koji donose političke odluke i dalje je veoma veliki, iako živimo u sekularnoj državi“. Protestantska i katolička crkva su protiv svake vrste aktivne eutanazije.
Mogućnosti palijativne medicine nedovoljno poznate
Lekar Lukas Radbruh pažljivo sluša Melani S. On je predsednik Nemačkog društva za palijativnu medicinu koje ima za cilj da ublaži bolove kada izlečenje više nije moguće. Njegovo iskustvo je da je traženje pomoći pri samoubistvu često poziv u pomoć i nada da postoji „izlaz u slučaju opasnosti“. Kada pacijentima ponudi sredstva za ublažavanje bolova, oni bi to u većini slučajeva prihvatili.
„Ako presuda Saveznog ustavnog suda o ukidanju člana 217 postane nova motivacija za pomagače pri samoubistvu, to bi predstavljalo opasan razvoj za naše društvo“, kaže Radbruh. On strahuje da bi se mnogi teško oboleli pacijenti odlučili na samoubistvo, da više nikome ne bi bili na teretu. Radbruh smatra da niko ne bi smeo da bude pod pritiskom i da ne bi trebalo da se stvori utisak da je samoubistvo jednostavna stvar.
Nova pravila
Savezni ustavni sud odlučio je danas (26.2.) da član 217 nije u skladu sa nemačkim Osnovnim zakonom (Ustavom): poštovanje i zaštita ljudskog dostojanstva i slobode su toliko temeljni principi nemačkog Ustava, da država i društvo moraju da prihvate kada ljudi žele da izvrše samoubistvo kao akt autonomnog samoodređenja. Čovek sme sam da odluči da li je život vredan življenja.
Tome se nadao i Harald Majer (49) koji ima poodmakli stadijum multiple skleroze. U stanju je da ustima upravlja invalidskim kolicima, a sedam-osam ljudi se na smenu o njemu brinu 24 sata na dan – da bi mogao da jede, da vrši nuždu… Majer smatra da je to krajnje ponižavajuće: „Pri punoj svesti moje telo mi postaje sve tesniji zatvor. Ovako više ne želim.“
Izdavanje smrtonosnih lekova
Harald Majer je Saveznom institutu za lekove i medicinske proizvode (BfArM) u Bonu podneo zahtev da mu se odobri relativno siguran i bezbolan lek Natrium-Pentobarbital (NaP), koji se u Švajcarskoj koristi pri asistiranom samoubistvu.
Iako je Upravnu sud u presudi utvrdio da teško oboleli ima pravo na to sredstvo, ministar zdravlja Jens Špan naložio je da se ne odobravaju zahtevi za izdavanje smrtonosnih medikamenata. Time se, kažu kritičari, ministar stavio iznad sudske odluke.
Profesor Robert Rosbruh, potpredsednik Nemačkog društva za humanu smrt (DGHS), zastupa Majera i najavljuje da će uložiti žalbu Evropskom sudu za ljudska prava.
Dakle, posle odluke Saveznog ustavnog suda u vezi sa članom 217, mogao bi da usledi i proces vezan za izmenu Zakona o opojnim sredstvima.