Poljski rulet na granici

Pruga je pokrivena snegom. Jutarnji putnici voza na liniji Brest-Terespol sede zbijeni jedan pored drugog i ćute. Kroz prozor se vide kiosci s natpisima na ruskom jeziku. „Je’l to već Evropa“, šapuće jedna žena. „Uskoro smo tamo“, odgovara muškarac. Njemu nije prvi put da se vozi ovim vozom.

Brest je najvažnije saobraćajno čvorište na granici između Belorusije i Poljske. Nekada su to bila prva kapija iz Sovjetskog saveza ka Zapadu. U oba smera prolazile su gomile raznorazne krijumčarene robe. Danas tu iz dana u dan izbeglice pokušavaju da pređu spoljnu granicu Evropske unije. Letos je na granici znalo da čeka i do 2.000 Čečena, a i sada, u decembru, još uvek ima onih koji se nadaju ulaznici za, kako veruju, bolji život.

Poljski rulet

Ako neko sme da izađe iz Belorusije, to još uvek ne znači da će biti pušten u Poljsku. Nakon dvadesetak minuta vožnje kroz netaknutu prirodu, voz se zaustavlja na poljskoj železničkoj stanici Terespol. Poljski graničari danas propuštaju samo jednu porodicu iz Čečenije – šest osoba koje sada mogu da zatraže status izbeglice u skladu sa Ženevskom konvencijom. Ostali, kao i svakog dana, moraju prvim vozom da se vrate nazad u Belorusiju.

Na stanici u Brestu dočekuje ih grupa žena. „Propustili su moju prijateljicu“, raduje se Madina, Čečenka u pedesetim godinama. Ona je očigledno glavna u toj ženskoj grupi u čekaonici. I sama je već nekoliko puta pokušavala da uđe u Poljsku, ali sada su se ti pokušaji proredili. Nema, naime, više dovoljno novca za karte za voz. Noći provodi na stanici, zajedno sa još nekoliko porodica koje više sebi ne mogu da priušte da plate stan.

Bekstvo od beznađa

Madina je proživela grozne stvari. Tokom rata u Čečeniji devedesetih, pobegla je u susednu Ingušetiju. Kada se vratila u Čečeniju, u njenoj kući već je stanovao neko drugi. „Neko ko se u ratu borio na pravoj strani“, objašnjava Madina. „Bila sam u policiji, ali par dana kasnije na autobuskoj stanici su me otela dva muškarca i strpala u automobil. Odvezli su me van grada, izbacili me pored puta i pretili mi da će me ubiti ako ne povučem prijavu. Bila sam u šoku. Protiv takvih ljudi niko nema šanse, a pogotovo ne jedna sama žena.“

I novinar Ruslan smatra da je situacija u njegovoj domovini beznadežna. „Dok god je Putin na vlasti, u Čečeniji nema alternative predsedniku Kadirovu. Kad je bio rat, život je bio jednostavniji: padale su bombe, ali ljudi su jedni drugima pomagali. Sada ljudi žive u stalnom strahu i više ne znaju kome mogu da veruju. Mučenja su u Čečeniji svakodnevna pojava: za jednu pogrešnu reč, za grehove članova porodice – ako se neko borio na pogrešnoj strani.“

Ruslan je za svoju porodicu u Brestu iznajmio stan u blizini železničke stanice. Više puta je pokušavao da uđe u Poljsku. „To koga će da propuste je kao loto. Neki pokušavaju dvadeset, trideset puta i na kraju uspeju. Druge opet propuste odmah iz prve – nema veze da li se radi o muškarcu ili ženi.“

Kršenje konvencije?

Poljski javni pravobranilac i aktivisti za ljudska prava analizirali su ponašanje poljskih vlasti. Njihov izveštaj pokazuje da, po pravili, samo dve do tri porodice dnevno dobijaju mogućnost da podnesu zahteva za dodelu izbegličkog statusa u Poljskoj. Oko 90 odsto izbeglica vraća se nazad za Brest. Saslušavanje ljudi na granici traje do četiri minuta. Poljske humanitarne organizacije pitaju se da li Poljska svojim ponašanjem krši odredbe Ženevske konvencije.

Do kraja oktobra ove godine, u Terespolu je 6.573 ljudi podnelo je zahteve za dobijanjem statusa izbeglica. Na drugim mestima u Poljskoj bilo ih je još nekoliko stotina. Te brojke ne razlikuju se mnogo od onih prošlogodišnjih, ali je istovremeno porastao broj onih koji su vraćeni u Belorusiju. Prošle godine bilo ih je 19.000, a ove 78.000. Većina njih su Čečeni.

Prazna obećanja

Devedesetih godina Poljska je primila desetine hiljada čečenskih muslimana – daleko više nego bilo koja druga članica Evropske unije. Većina njih kasnije se odselila u zapadnoevropske države. Sada se politika promenila. Poljski ministar unutrašnjih poslova Marijuš Blaščak u avgustu je izjavio da „neće trpeti navalu muslimana“ i ukazao na „opasnost od terorizma“. „Nećemo popustiti pod pritiskom onih koji žele da izazovu migracionu krizu. Poljske granice su zatvorene. Sada u Čečeniji nema rata.“

Ali ta politika „zatvorenih granica“ pogađa i ljude koji dolaze iz ratnih područja. Katolička crkva još od leta bezuspešno pokušava da organizuje dolazak 50 izbeglica iz Sirije. Biskupi se žale da to blokira poljska vlada. Više sreće nije imalo ni 60 stanovnika istočne Ukrajine koji su čak poljskog porekla – i to iako je vladajuća stranka Pravo i pravda (PiS) u predizbornoj kampanji najavila programe za primanje sunarodnika iz istočnih, susednih država.