Političari zaobilaze medije, imaju svoje sopstvene

Prostor je dobro osvetljen. Desno je nemačka kancelarka Angela Merkel, levo šef poslaničke grupe njene stranke u Bundstagu Ralf Brinkhaus. „Baš je dobro što ovde možemo da uradimo intervju“, kaže on i pita je kako se sećanja jeseni 1989, vremena kada se Nemačka ujedinjavala

Onaj ko ne zna ko je Ralf Brinkhaus – a takvih u Srbiji sigurno ima mnogo – pomislio bi da je on novinar. Možda bi se eventualno začudio zbog toga što se on kancelarki obraća sa „draga Angela“ i što je sa njom na ti. Na početku samog snimka koji se nalazi na Jutjubu nema nikakve informacije da je on njen kolega iz stranke – to se doduše može saznati u opisu videa i nešto kasnije, na snimku.

Svesna manipulacija

Tvorci tog video-intervju svesno prihvataju mogućnost da gledalac može da pobrka sve to sa profesionalnim novinarstvom. Oni žele da to izgleda autentično, kaže Frank Iberal, predsednik Nemačkog saveza novinara (DJV). U Nemačkoj je postalo trend da stranke i institucije prave svoje sopstvene novinarske sadržaje. „Zašto davati intervju novinarima koji mogu i da kritikuju, kad mogu sami da ga proizvedu?“

Mediji su tzv. „sedma sila“. Njihov zadatak je da kontrolišu tri stuba državne vlasti – zakonodavni, izvršni i sudski. I uz njih sve one koji imaju i slede sopstvene političke interese, kao što su političke stranke.

Svojih slika gospodar

Kada je proletos nova predsednica Hrišćansko-demokratske unije (CDU) Anegret Kramp-Karenbauer u centralu stranke pozvala strane dopisnike akreditovane u Berlinu, njeno odeljenje za štampu neočekivano je taj susret označilo kao „brifing za novinare“, što u novinarskom žargonu znači da je sastanak „informativan“ i da se izvodni sa njega ne sme objavljivati. Uz to je izričito rečeno da su foto-reporteri i fotografisanje nepoželjni.

Strani novinari pridržavali su se toga – ali sama stranka nije. Odmah nakon susreta na Tviteru je objavljeno nekoliko fotografija sa sastanka koje je uradio zvanični fotograf stranke. „Anegret Kramp-Karenbauer u razgovoru sa 100 stranih novinara u centrali CDU“, pisalo je ispod fotografija.

Šta se iza svega toga krije? Evo još jednog primera: na jedan razgovor o pitanjima migracije nisu pušteni novinari uz objašnjenje da postoji „lajvstrim“, dakle direktan prenos preko interneta. Ali, iz izjava Anegret Kramp-Karenbauer moglo se zaključiti nešto drugo: da je CDU „gospodar svojih sopstvenih slika“ i da su „vesti sami producirali“. U tom smeru će se, prema njenim rečima, „i dalje ići“. Jer to je „moderna politička komunikacija“.

Stranke kopiraju medije

Eksperti to zovu „kontrola poruke“. Da bi se poruke kontrolisale stvaraju se takozvani „njuzrums“, odnosno stranačka odeljenja za proizvodnju vesti. S tim su u Nemačkoj prvi krenuli populisti iz Alternative za Nemačku (AfD). Nakon što su u jesen 2017. Ušli u Bundestag, oni su počeli sa stvaranjem velikog odeljenja za medije u okviru kojeg je formirana i služba za proizvodnju vesti. AfD je na taj način želela da izbegne profesionalne novinare, jer je smatrala da oni njene aktivnosti pogrešno prikazuju. „Alternativni medij smo mi sami“, izjavio je za DW Mario Hau, šef njihovog odeljenja za društvene mreže.

Populisti su dakle opremljeni najnovijim digitalnim sredstvima. Kad njihovi poslanici u Bundestagu nešto objave na društvenim mrežama, hiljade profila to odmah preuzimaju i prenose dalje, objašnjava stručnjak za politiku i digitalne medije Martin Fuhs. Stranački ogranci, delegati, simpatizeri – u tome učestvuju svi. Ta praksa utiče i na druge stranke.

-pročitajte još: Novinarstvo je u Srbiji nepoželjno

SPD je formirao svoj „njuzrum“, navodno to pripremaju i Liberali (FDP). I u centrali CDU u Berlinu rade na tome. Fejsbuk, TV, Instagram, Tviter… Desetine saradnika bi uskoro iz centralnog „njuzruma“ trebalo da „izveštavaju“ o tome šta stranka namerava da uradi, ali i da procenjuju preko kojeg od tih medija je može najbolje dopreti do korisnika, odnosno birača. Kod CDU bi stranački odbori po čitavoj Nemačkoj uskoro trebalo manje da se bave organizacijom, a više da se angažuju na društvenim mrežama.

Stranke na taj način dopiru do publike koja ne čita novine i ne gleda televiziju. To su potencijalni birači do kojih se ranije moglo doći samo uz pomoć skupih reklamnih kampanja, a sada oni političke poruke dobijaju direktno na svom telefonu.

To nisu vesti, to je manipulacija

Ono što u prvi mah liči na prilagođavanje digitalnoj eri nosi sa sobom brojne rizike. Pojam „njuzrum“ je „eufemizam, falsifikovanje imena“, kaže Frank Iberal iz Nemačkog saveza novinara. „Njuz“ to su vesti – „ali stranka ne može da napravi novinarsku vest. Od nje se i ne očekuje da bude uravnotežena i da ne sledi samo sopstvene interese. Tu nedostaje kritičko preispitivanje, a to je suština profesionalnog novinarstva. Ono što stranke rade to je reklamiranje“, kaže Iberal.

Pravno se tome teško može suprotstaviti – stranke u Nemačkoj imaju veliku slobodu delovanja. Ipak, u radu poslaničkih grupa postoje ograničenja: one novac smeju da troše samo na svoj rad u parlamentu, a ne za stranku. Međutim, te dve stvari ponekad je teško razdvojiti.

Nemački savez novinara već duže vreme pokušava da o tome pokrene javnu raspravu. Ako stranke ili ustanove misle da same mogu da stvara novinarske proizvode, o tome onda mora da se raspravlja. Najveća novinarska udruženja u Nemačkoj za to nemaju pravno rešenje. Za promenu zakona potreban je veći javni pritisak, kaže Iberal. A da taj trend nije samo problem za novinare, toga bi morali da budu svesni svi. Zato što to, smatra Frank Iberal, može da bude „kontraproduktivno za demokratiju.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android