Politika, novac i moral
20. novembar 2018.
S jednog dobro plaćenog i uticajnog mesta u privatnoj privredi preći na neku političku funkciju i obrnuto – u mnogim zemljama sveta to je uobičajena praksa. U Sjedinjenim Državama ta okretna vrata između politike, banaka i privrede rado se koriste. „SAD su uvek bile društvo u kojem se naglašavalo načelo konkurencije, u kojem je uspeh u poslu uzor“, objašnjava istoričar iz Majnca Andreas Reder u razgovoru za DW. Veliki ugled uspešni poslovni ljudi uživaju i u Aziji, ili nekim zemljama istočne Europe. Tu ostvarena karijera važi za dokaz uspešnosti i stručnosti, i često je preporuka za političku karijeru.
Ali u Nemačkoj je to sasvim drugačije. Tu većina stanovništva odbacuje preklapanje političke i privredne moći, odbacuje koncentraciju moći. Rašireno je uverenje da bi država i njeni predstavnici trebalo da budu nezavisno od interesa i uticaja privrede. „U funkcionalnoj tržišnoj privredi država bi morala da ima ulogu nezavisnog sudije, a tržišna utakmica ne bi smela da se narušava dominantnom ulogom jednog od takmičara“, smatra poslanik Zelenih u Bundestagu Gerhard Šik.
Bogatstvo kao problem
Takav stav Nemaca ima svoje istorijsko utemeljenje. Nakon kraja Drugog svetskog rata, u tadašnjoj Saveznoj Republici Nemačkoj, uvedena je tzv. socijalna tržišna privreda. „Nemačka je zemlja koju s jedne strane karakteriše poštovanje državnih struktura, a s druge, načelo socijalne države“, objašnjava Reder. „Tu se na uspešnog preduzetnika ili bogataša ne gleda u toj meri kao na primer koji bi trebalo slediti, već često više kao na problem.“
To oseća i Fridrih Merc, čovek koji želi da nasledi Angelu Merkel na poziciji predsednika vladajuće Hrišćansko-demokratske unije (CDU), a po mogućnosti jednog dana i na mestu kancelara. Pitanja novinara o svom bogatstvu dugo je izbegavao, a onda je nedavno priznao da zarađuje oko milion evra godišnje.
Ta izjava izazvala je brojne reakcije manje zbog same sume, a više zbog toga što je Merc, uprkos visini sume, sebe smestio u „višu srednju klasu“. Takvo pozicioniranje mu je naravno potrebno za političku karijeru, s jedne strane zato što se CDU i dalje smatra „narodnom strankom“, a s druge, zato što ta partija samu sebe pozicionira u društvenu sredinu, pa joj je to i izborni slogan: Die Mitte.
Odlično plaćeni lobista globalnog kapitala
U pokušajima da se opravda Merc izjavljuje da je od roditelja nasledio vrline kao što su marljivost, disciplina i pristojnost, a uz dodaje da, bez obzira na svoje bogatstvo, on „zna kako žive obični ljudi“. Ali upravo to mu spočitavaju socijaldemokrate (SPD).
Manuela Švezig, predsednica vlade pokrajine Meklenburg Prednja Pomeranija, kaže da zbog svojih primanja, Merc ne spada ni u kakvu srednju klasu, s obzirom na to da većina ljudi u Nemačkoj živi sa manje od 2.000 evra mesečno. U Nemačkoj, rekla je Švezigova, sve više ljudi ima osećaj da njima stalno neko uzima novac iz džepa, dok „veliki“ rade šta hoće.
Ipak, kada se radi o Mercu, nije ni jedini, a ni najveći problem stanje njegovog računa u banci. Problem je pre svega njegova karijera lobiste finansijske industrije. Još 2006, u vreme dok je bio poslanik u Bundestagu, Merc je bio član nadzornih i upravnih odbora više firmi. Tada je čak tužbom Ustavnom sudu pokušao da spreči usvajanje zakona po kojem poslanici moraju da objavljuju spisak svojih drugih privrednih aktivnosti i primanja.
Danas je taj 63-godišnjak, osim što je savetnik i član kontrolnih i upravnih odbora više međunarodnih firmi i banaka, i predsednik nadzornog odbora nemačke filijale najvećeg svetskog investicionog konzorcijuma Blekrok. Taj konzorcijum je suvlasnik u više od 17.000 firmi širom sveta, a imovina kojom upravlja iznosi 6.440 milijardi američkih dolara. Veliki deo tog bogatstva Blekrok je stekao tokom velike finansijske krize i danas se ubraja u velike svetske tzv. banke u senci.
Veze i poznanstva
Fridrih Merc je za Blekrok počeo da radi pre dve godine, ali ne zato što je stručan u oblasti upravljanja imovinom i investicijama, već pre svega zbog svojih političkih kontakata i veza. Zaposlen je kao tipični lobista.
Iako je Merc najavio da će se, ukoliko bude izabran na funkciju predsednika CDU, povući sa svojih pozicija u privredi, mnogi u Nemačkoj se pitaju može li se tek tako, preko noći, uloga promeniti. Do sada se on, kao predsednik nadzornog odbora Blekroka, starao za interese te firme, a sada bi kao političar morao da se zalaže za interese građana. Merc na sve to odgovara ovako: „Ja sam u svojim odlukama nezavisan i u stanju sam da donosim političke odluke nezavisno od posla koji sam ranije obavljao.“
Prelazak iz politike u privredu i obratno u Nemačkoj naravno nije zabranjen, ali i tu postoji određena regulativa. Od 2015. godine na snazi je zakon o tzv. prelaznom periodu. Ministri i visoki državni službenici moraju najmanje godinu dana da pauziraju pre nego što, nakon okončanja političke karijere, preuzmu neku funkciju u privredi. Za određene „senzibilne“ situacije taj period može da se produži i na 18 meseci.
Sadašnju relativnu odvojenost ta dva područja – politike i privrede – istoričar Andreas Reder ne smatra idealnim rešenjem. „Nije dobro to što imamo jednu političku kastu koja je velikim delom odvojena od društva i drugih zanimanja. Za predstavničku demokratiju to bi moglo da postane ozbiljan problem.“