Poligon za obučavanje nakaza
16. decembar 2017.
Današnje društvo još uvek definiše pojedinca na osnovu njegovog uspeha u svetu rada. A uspeh se definiše po količini novca i obimu moći upravljanja drugima. Istovremeno politička kasta papagajski ponavlja šamansku formulu neoliberalne ideologije: Digitalizacija, digitalizacija iznad svega.
Pri tome se ne radi ni o čemu drugom nego o ostvarenju predviđanja oca kibernetike Norberta Vinera koji je pre tačno 70 godina rekao da će kompjuterizacija društva dovesti do masovne nezaposlenosti.
Tako će budućnost i najsocijalnijeg zapadnog modela, koji se s pravom ili ne, prikazuje kao uzoran, pre svega sa stanovišta manje nezaposlenosti nego u nerazvijenijim delovima sveta, biti odlučen na osnovu sposobnosti rešavanja ovog čvora: Kako da se sve manje posla raspodeli na sve više ljudi? Drukčije rečeno, kako da se zaustavi erozija srednje klase, nekada ponosnog nosioca ukupnog društvenog razvoja?
Kakvo je stanje sada?
Manji deo obrazovanih starosedelaca se još uvek uspešno pentra radnim, društvenim i političkim hijerarhijama i dospeva u svoj kapitalistički Eldorado. A veći deo je prisiljen da dahće na uzici vremenski ograničenih ugovora, ljubaznih sadističkih šefova i strateških idiotizama big bosova. Malo ko od njih je na svoje mesto u piramidalnoj strukturi velikih firmi dospeo na osnovu klasičnih protestantskih vrlina – radinosti, samopožrtvovanja, tačnosti ili - čestitosti. Uspeh je sve više plod gotovo kriminalne energije laktanja, podmetanja, spletkarenja, političkog mešetarenja i –brutalnosti koja dobija visokocinični sjaj, jer se nikada ne prezentuje kao takva.
Ti ljudi su uljudni. Oni će uzbuđenim radnicima koji psuju jer ih otpuštaju reći da im je zaista žao. Kazaće da razumeju njihovu frustraciju. Ali ne žele da razgovaraju tim tonom. Oni su kultivisani. U svojoj biti su i sa kantovskog i sa religioznog i sa humanističkog etičkog stanovišta – moralna čudovišta.
Međutim, nisu oni uspešni zato što su takvi, već su takvi zato što su uspešni.
Problem velikih sistema koji upravljaju pristupom radu jeste strukturalne prirode. Ti sistemi nemaju prioritetni cilj da najbolje i najsposobnije postave na ključna mesta, kako bi njihove veštine osigurale održivi razvoj. Naprotiv, igra sa nepisanim pravilima sistemski je postavljena tako da ljudi koji pokažu moralni integritet i socijalne skrupule – moraju biti sprečeni u napredovanju. Poslušni osrednjaci, priglupi desetari u ratu poslodavaca protiv čoveka, mnogo su poželjniji profili.
Glavni cilj je podrivanje uticaja organizovanog otpora brutalnoj strukturi te pretvaranje zaposlenih u ponekad solidno plaćenu, ali uplašenu i poslušnu masu. Ljudima koje možeš egzistencijalno uceniti možeš i manipulisati. Eufemistički se to naziva fleksibilizacija.
Na primer, funkcionerka kadrovske službe koja usplahirenom radniku kaže da on u sebi ima nečeg pretećeg nije do kraja svesna da se ne ponaša kao ljudsko biće već kao otrovna bodlja neoliberalnog monstruma. Neko ko se uzbudi zbog svoje egzistencijalne ugroženosti biva označen kao pretnja za osobu koja ga u ime dehumanizovanog sistema izbacuje na ulicu. On bi, prema sedativnoj kulturi ophođenja u takvim situacijama, trebalo da proćaska sa svojim tlačiteljima sa osmehom na licu. Nemačka omiljena uzrečica za takve situacije jeste – napraviti dobru piruetu u podmukloj igri. Ostati cool kada te neko pospe fekalijama.
Iza rečenica „ne želimo razgovarati tim optužujućim tonom“ ne krije se samo lična duhovna beda nekoga ko sa pozicija moći kinji nemoćnog, već se, pobliže osmotreno, ukupna poruka pokazuje kao parafraza jedne od osnovnih ideoloških mantri današnjeg sveta: Jak pojedinac će, ako se dovoljno potrudi, uvek biti uspešan. Sam si kovač svoje sreće. Dakle, ako nisi uspeo onda i ne vrediš.
Tim ideološkim zahvatom se svaka odgovornost za neuspeh prebacuje na pojedinca, mada upravo njega najčešće lična samovolja udružena sa sistemskim cinizmom sprečavaju da postane i ostane uspešan.
Tragična sudbina pojedinca jeste prema propovednicima dominantnog vrednosnog poretka usidrena u njegovom karakteru, a ne u devijantnom sistemu.
Solidarnost je dezavuisana kao komunistički mit, a konzum je put u jedini stvarni raj.
Na taj način svet rada postaje mašina za deformisanje ljudskih karaktera. Sa retkim izuzecima, deformacije postaju sve veće sa povećanjem obima moći.
Pred moralno zdravim pojedincem se pojavljuje dilema: Švejkovski pognuti glavu da ne bi bio prožderan ili raditi svoj posao ne prelazeći granicu povrede ljudskog dostojanstva i elementarnog poštenja.
Izabere li ovo drugo, možda se može nadati privremenoj zaštiti neposrednih šefova, ukoliko se i oni odluče da idu uz dlaku cinizmu sistema. No, ni takvi šefovi, a sve ih je manje, ne opstaju dugo tu gde jesu. Kada ih sistem skrajne onda se pojedinac više ne može osloniti ni na koga – ni na oslabljene sindikate ni na radničke savete koji obavljaju mimikriju participacije u odlučivanju ni na advokate koji uzimaju velike honorare da bi svojim ugroženim klijentima objasnili kako svako ko plati ima pristup pravu, ali ne i pravdi. Prepušten je sistemskim zlodusima koji će ga ili upodobiti ili izbljunjuti.
Vratimo se velikoj slici – svet globalizovanog rada iz orlovske perspektive izgleda kao dobro organizovani mravinjak. Mrav koji umisli da je human rad moguć i da je život mimo mravinjaka jednako važan kao onaj u njemu mogu računati sa instiktivnim besom svih ostalih mrava. Njihov cilj nije da se ostvare. Mada izmrcvareni radom, oni se svakodnevno iznova trude da zaposednu startnu poziciju koja im omogućava najbrži pristup resursima. A stražari pred punim magacinima jesu njihovi poslodavci.
Bolje rečeno, mravoliki ljudi učiniće sve da na leđa natovare novi hipermoderni televizor ili pametni telefon, da iškoluju dete kako bi ono jednom stalo pred vrata magacina kao čuvar, koji propušta mrave, a ne kao mrav. Biće solidarni sa svima koji im pomažu da potrošački plen natovare na leđa. A zgaziće svakoga ko im u tome zasmeta.
Ima li u takvom svetu nade? Ima. Američki ekonom Džeremi Rifkin je 2005. Napisao knjigu „Kraj rada“. Ukratko, on radikalizuje tezu Norbeta Vinera, tvrdeći da će digitalizacija dovesti do potpunog nestanka ljudskog rada.
Sve će obavljati pametne mašine.
Za sve koji se definišu isključivo na osnovu opsega moći i resursa koje su ugrabili prljavom konkurentskom utakmicom u poslovnim hijerarhijama to je pravi košmar. Za sve druge to možda može biti uteha - sa nestankom ljudskog rada nestao bi i globalni poligon za regrutovanje i obučavanje moralnih nakaza.