„Policija nas ne tuče, građani nas hrane"

Imran je od Avganistana do BiH putovao više meseci. „Išli smo preko Irana, Turske, Bugarske, Srbije i na kraju smo došli ovde u BiH. Bilo je jako teško iz Srbije ući u Hrvatsku, pa smo došli u Bosnu", kaže Imran. U svakoj zemlji on i njegovi saputnici plaćali su krijumčarima, kako bi ih ilegalno prebacili preko granica. Njegovo krajnje odredište je, kako ističe, Nemačka.

U improvizovanom kampu u centru Sarajeva kod gradske Većnice smešteno je više stotina migranata, a njihov broj se iz dana u dan povećava.

Muhameda iz Pakistana zatekli smo u redu za podelu hrane. U BiH je, kako kaže, ušao kod Sapne, mesta na severoistoku Bosne, nedaleko od granice sa Srbijom. Među izbeglicama su i Sirijci, Alžirci... Ispred jednog šatora zatičemo četvoročlanu porodicu iz Iraka. Dopuštaju nam da ih fotografišemo, ali ne žele da otkriju svoj identitet.

Među migrantima ima i onih koji bi ostali u BiH. „Ovde su nas dobro primili, policija nas ne tuče, a građani nam daju hranu", kaže jedan jedan Avganistanac. Policija reguliše saobraćaj nakon što je u obližnjoj ulici došlo do gužve zbog podele paketa sa hranom. 

Građani Sarajeva pomažu izbjeglicama

U središtu kampa postavljena je improvizovana kuhinja oko koje se okupilo pedesetak migranata. Penzionerka Alija Habul izbeglicama deli besplatne porcije pasulja. Kaže da je sopstvenim sredstvima pripremila stotinu porcija. Plačući govori kako je ovim ljudima potrebna pomoć.

„Pogledajte ih", kaže Alija pokazujući na park pretrpan malim šatorima, odeću koja se suši po klupama, bosonogu decu koja trčkaraju po parku... „Preživela sam rat u Sarajevu i znam u kakvoj su situaciji. Pripremila sam im stotinu obroka, iako sam penzionerka i četiri puta insulin primam, ali mi nije teško. Žao mi je ove dece, ovih ljudi... Najradije bi ih sve odvela svojoj kući da imam gde. Ne razumem ovu državu, društvo uopšte... kako mogu dozvoliti da ovi ljudi nemaju vode, nemaju toalet... pogledajte koliko je ovde dece, a kiša je juče padala", govori Alija.

Sarajlija Adis Špago kaže da izbeglicama treba izaći u susret. „Oni su došli kao naši gosti i treba da ih ugostimo sa osmehom na licu i da im, u skladu sa mogućnostima, osiguramo hranu, piće i boravak. Ne smemo okretati glavu od njih, jer smo i mi devedesetih godina kao izbeglice išli u Nemačku nadaući se da će nas neko primiti sa osmehom na licu. Možda smo mi Bosanci zaboravili kako su nas u Nemačkoj dobro primili? A ovim se ljudima danas događa upravo ono što se nama dešavalo tih devedesetih godina", kaže Špago.

Vlasti se bave „krupnom" politikom

Gradski zvaničnici će predloge za rešenje problema u vezi sa migrantima uputiti Predsedništvu BiH. Rečeno je da bi migrante trebalo smesiti u vojne objekte, odnosno bivše kasarne. O tome bi trebalo da se izjasni i Veće ministara BiH, ali se smeštaju migranata u vojne objekte protive vlasti Republike Srpske (RS), osporavajući tako nadležnost države u raspolaganju vojnom imovinom. Vlasti RS prete da će sve migrante koje zateknu na „svojoj" teritoriji prebaciti u Federaciju BiH, iako se upravo preko teritorije manjeg BiH eniteta migranti kreću ka Zapadu.

Kako je kontrola granice između BiH i Hrvatske, dakle BiH i EU pooštrena, migranti se uglavnom zadržavaju na severozapadu BiH, na području Unsko-sanskog kantona. Prema podacima Službe za poslove sa strancima u BiH dnevno ulazi oko 100 migranata, a procene su da bi u ovu zemlju uskoro moglo stići najmanje 50.000 migranata čije je krajnje odredište zapadna Evropa. To su brojke koje daleko premašuju kapacitete i mogućnosti BiH za smeštaj izbeglica, odnosno migranata i njihovo zbrinjavanje.

Neki građani kažu da imaju problema sa migrantima, da su zabeleženi i prvi slučajevi pljački i fizičkih obračuna. Penzionisani doktor u blizini šatorskog naselja upozorava na mogućnost izbijanja zaraze, a kaže da u kampu „ima i droge". „Pogledajte, već ima smeća, ostataka hrane... gde se ovi ljudi kupaju? Danima su već tu. Ima dosta prigovora lokalnog stanovništva", kaže.

Većina ipak smatra da migrantima treba pomoći i da se vlasti moraju aktivnije uključiti u rešavanje ovog problema. „Znate šta? Kad pogledam ovaj kamp i migrante gotovo bez ikakvih uslova za normalan život, pomislim da mi u stvari i nemamo vlast. Građani pomažu koliko mogu, a vlasti nema nigde. I građani i ove izbeglice su u ovom slučaju prepušteni sami sebi", kaže Sarajka Adila Klančević.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android