„Podgorički kum“ i njegova kneževina

Švajcarski dnevnik Noje cirher cajtung objavio je tekst svog dopisnika iz Beograda Andreasa Ernsta pod naslovom „Podgorički kum": „Scenario ima rukopis Bebe Popovića, spin-doktora šefa crnogorske vlade: u noći na izbornu nedelju, naoružana grupa se infiltrirala u Crnu Goru. Dvadesetorica Srba sa automatskim puškama pod komandom jednog bivšeg generala žandarmerije. Njihov zadatak: napadi na državne institucije i otmica Mila Đukanovića. Nalogodavac: jedna neimenovana opoziciona partija. No, zahvaljujući budnosti policije – kako to prenose mediji odani vladi – ta grupa je brzo uhapšena. Da nije spin-doktor ovaj put malo preterao?"

„Srpski premijer Aleksandar Vučić, koji nije bez iskustva sa propagandom, u nedelju je rekao da će radije pregristi jezik nego da komentariše tu vest. Ne zna se koliko birača je nju uzelo zdravo za gotovo i da li je ona uticala na rezultat izbora. Pobeda Đukanovića nije bila ubedljiva […] On se zahvalio biračima na tome što su uspešno odbranili Crnu Goru i rekao: Našoj maloj zemlji je pretila jedna velika sila. To nije bilo jednostavno. Time nije mislio na dvadeset naoružanih Srba, već na Putina i Rusiju. Đukanović sukob sa opozicijom rado projektuje u geostrateški kontekst: njegovi protivnici, među kojima zaista ima proruskih i velikosrpskih snaga, nalaze se, kaže, na platnom spisku Moskve i miniraju evroatlantske integracije Crne Gore."

„(Đukanovićeva) prozapadna strategija je na spoljnopolitičkom planu uspela: i pored velikih manjkavosti u pogledu pravne države i slobode medija, Podgorica će uskoro postati član NATO. Kada je reč o prijemu u EU, Crna Gora ima čelnu poziciju među kandidatima iz regiona. Na Zapadu Đukanovića cene i zbog njegove regionalne politike. On je i pored unutrašnjepolitičkog otpora brzo priznao nezavisnost Kosova i neguje dobre odnose sa Hrvatskom. Osim toga, odbija da o pristupu NATO organizuje referendum."

„Od samog početka, Đukanovićevu karijeru prati ideološka fleksibilnost. Još 1991. je sa 29 godina postao najmlađi evropski šef vlade. Milošević ga je politički podigao, ali Đukanović je posle rata u Bosni 1996. pravovremeno izašao iz njegove senke i kasnije radio na razdruživanju od Srbije. Tim koracima se ponudio Zapadu kao saveznik. Njegova šira porodica se tokom mnogih godina vladavine basnoslovno obogatila. Zbog šverca cigareta, koji je tokom devedesetih bio jedan od glavnih izvora prihoda Crne Gore, italijanske vlasti su sedam godina vodile istragu protiv Đukanovića. Postupak je obustavljen 2009. Porodica, osim toga, kontroliše privatizovanu Prvu banku, koja je kasnije sanirana novcem poreskih obveznika. Međunarodni konzorcijum istraživačkih novinara procenjuje vrednost njegove imovine na 15 miliona dolara."

U dnevniku Zidojče cajtung objavljen je komentar Florijana Hasela: „Evropa mora da napravi mnoge kompromise kada je reč o standardima demokratskog i čistog vladanja. Poljska i Mađarska su, i pored spornih zakona, prošle bez sankcija. I bilans Rumunije i Bugarske bi, kada je reč o borbi protiv korupcije i nepotizma, morao da se bitno popravi. I pored toga, EU nastavlja kurs proširenja, makar i samo na papiru. Brisel pregovara sa Srbijom baš kao i sa Crnom Gorom – iako i jednoj i drugoj državi nedostaje zrelost za EU."

„To se ponovo pokazalo na izborima u Crnoj Gori. Stalni vladar Milo Đukanović vodi rafiniranu igru. Država, koju vodi kao da je njegova kneževina, godinama je privlačila ruski kapital. Ali, sada je prodaje kao štit od uticaja Rusije na Balkanu. To je 2015. donelo Crnoj Gori nezaslužen poziv u NATO. I pregovori sa EU su daleko odmakli – dalje nego u slučaju Srbije. To je Crnogorcima bilo dovoljno da od Đukanovićeve stranke nanovo naprave najjaču političku snagu – pri tome je zaslužio da nakon dve i po decenije siđe sa vlasti. Ali, šta bi bila alternativa? Opozicija se sastoji pre svega od jedne stranke bez programa koju je instrumentalizovao Kremlj. Zato je Crna Gora radije ostala na starom."