Pisanje u egzilu

Jedan od najinteresantnijih, a svakako i najvažnijih događaja u Nemačkoj ove nedelje na kulturnom planu bio je Sajam knjiga u Lajpcigu od 16. do 20. marta. Ovogodišnji sajam posebno je bio važan za Srbiju koja je nastupala u ulozi zemlje u fokusu, odnosno počasnog gosta. U Lajpcigu se nemačkoj čitalačkoj publici predstavilo oko 40 srpskih pisca, a za sajam je prevedeno i 30 novih naslova srpskih pisca.

Tokom sajma u Lajpcigu na srpskom štandu se osim predstavljanja knjiga održava i veliki broj okruglih stolova, predavanja sa širokom tematskom lepezom. Jedna od njih je i „Pisanje u egzilu“, o iskustvima pisaca koji pišu na srpskom, van svoje zemlje i svog jezika.

Egzil može biti i plodotvoran

Žarko Radaković (Srbija-Nemačka)

„Egzil znači veoma mnogo, reč je o suštini. Pisac se nalazi u egzilu i kada živi u svoj zemlji, samim tim što je odvojen od sveta i što se prema svetu odnosi kritički. On sve što je realno dovodi u pitanje. Suština umetnosti je neka vrsta subverzije i neka vrsta odvajanja od opšteprihvaćenog sistema i dovođenje u pitanje tog sistema. Egzil je, kao deo života, kao realnost, u suštini za mene nešto negativno. Niko nije lud da napusti svoju domovinu, svoju kuću, svoj jezik i da se odvoji i ode. Mora da postoji neki dublji razlog za to. To je najčešće egzistencijalni razlog, političko proganjanje ili raspad zemlje i to je veoma teško.

Međutim, to za pisca može da bude veoma plodotvorno. To ne mora da bude ništa negativno, naprotiv, ako uspe da prebrodi elementarne realije iz svakodnevnog života u emigraciji, to su najčešće jaki doživljaji. Doživljaji su za mene suština u umetnosti. Onaj ko ne doživljava ništa ne može da napravi neko umetničko delo. Može se pisati ili komponovati neko delo i bez jakih doživljaja na osnovu škole, sve se može naučiti, ali to su onda klišei, konvencije, najčešće nedovoljno žive za buduće ostajanje. Međutim, ako je to sve jak doživljaj koji se pretvori u umetnički repertoar koji se dalje obrađuje, onda to zaista jeste nešto.“

Upućenost na sopstveni jezik

Stevan Tontić (BiH-Nemačka):

„To je jedno posebno iskustvo, Ja sam pisao o tome u prozi. Dvadeseto stoleće je poznato po književnosti koja se bavi egzilom. Dobar primer za to su nemački pisci koji su morali da beže za vreme Hitlera. Posle Oktobarske revolucije su bežali mnogi. Bežali su i iz drugih zemalja u kojima je bilo ratova i diktatura. To je veoma posebno i značajno iskustvo. Čovek na neki način izgubi tlo pod nogama, na kome je dotle stajao, ali otkrije i neke nove kulture i nove vrednosti. Više pisaca je promenilo i svoj jezik, pišu na drugom jeziku. To, doduše, važi za prozne pisce, za pesnike malo ređe, naročito ako je čovek u određenim godinama. Ako je mlad onda da, ali kod mene recimo, to nije bilo moguće.“

David Albahari (Srbija-Kanada):

„U izvesnom smislu je teže jer ste udaljeni od svog jezika i osećate kako jezik po malo bledi i iščezava na nekom horizontu vašeg iščekivanja, da tako kažem, Međutim, ima i prednosti kada živite izvan okruženja svog jezika jer ste više posvećeni svom jeziku. Mnogo više nego kada vam je on tamo na dohvat ruke kao neki voćnjak iz koga možete nemilosrdno da berete i da bacate kako hoćete. Ali s druge strane, daljina vam daje slobodu koju nemate kada ste na svojoj teritoriji, na svom jeziku, jer ste onda jednostavno nekada primorani da govorite drugačije nego što mislite.“

Autorka: Željka Bašić-Savić

Odgovorni urednik: Ivan Đerković