Patnja u tišini: Deset zaboravljenih humanitarnih kriza

Noćni leptir Jesenja sovica (Spodoptera frugiperda) potiče iz tropskih i suptropskih delova Amerike. Ali pre nekog vremena stigao je i u Afriku. Odgovara mu tamošnja topla klima i vrlo brzo se razmnožava. Na Madagaskaru se već odomaćio i u rojevima ugrožava poljoprivredne površine. Zbog njega stradaju pirinač, kukuruz i manioka, a u kombinaciji s meteorološkom pojavom El Ninjo uzrokuje masovno uništavanje prinosa.

Posledica toga su znatno veće cene osnovnih životnih namirnica, i to toliko veće da su porodice prisiljene da prodaju svoju imovinu kako bi se prehranile. Ali često ni to nije dovoljno: mnogi stanovnici Madagaskara moraju da smanje broj dnevnih obroka. Krajem 2019. suša i najezda leptira pogodili su više od 2,6 miliona ljudi, od čega je oko 916.000 njih (četvrtina stanovništva) bila zavisna od humanitarne pomoći. Većina stanovnika, naime, ne zarađuje dovoljno za život. Tri četvrtine stanovništva ima na raspolaganju manje od 1,70 evro dnevno.

Madagaskar je po broju nehranjenih na četvrtom mestu na svetu. Svako drugo dete mlađe od pet godina je zbog toga zaostalo u razvoju. To, naravno, povećava i rizik od raznih bolesti. Početkom prošle godine zabeleženo je neobično mnogo slučajeva zaraze ospicama (više od 127.000), a istovremeno je izbila i sezonska epidemija kuge. Obolela su pre svega deca.

„Patnja u tišini“

Iako je situacija na Madagaskaru veoma teško, to u svetskoj javnosti prolazi nezapaženo. Zato se ubraja u jednu od deset kriza koje mediji nisu uopšte ili su ih slabo propratili. O njima u svom redovitom izveštaju „Patnja u tišini“ informiše humanitarna organizacija CARE.

Zabrinjavajuće je i stanje u Centralnoafričkoj Republici. Tamo je oružani sukob izbio 2013, a zaoštrio se 2017. godine. Mnogi ljudi proterani su iz svojih domova. Početkom prošle godine je doduše potpisan mirovni sporazum, ali bezbednosna situacija i dalje je napeta. Od humanitarne pomoći zavisi oko 2,6 miliona ljudi – više od polovine stanovništva te države.

U Burundiju pak ljudi pate zbog više problema: politička nesigurnost, veliko siromaštvo, nepoštovanje ljudskih prava, prirodne katastrofe, epidemije malarije i pojav ebole. Sve su to razlozi zbog kojih ljudi napuštaju svoje domove. Trenutno je oko 326.000 koji su potražili zaštitu u susednim zemljama kao što su Ruanda, Uganda i Kongo, a više od 106.000 građana Burundija su raseljeni u sopstvenoj zemlji.

Razlozi za nezainteresovanost

Uprkos katastrofalnoj situaciji, kriza u Burundiju, ali i na drugim mestima u svetu, ne izazivaju pažnju svetske javnosti. Za to postoje brojni razlozi, objašnjava Sabine Vilke iz organizacije CARE: „S jedne strane, neke zemlje i krize koje su od velikog političkog interesa – trenutno su to sukobi na Bliskom istoku – izazivaju veliku medijsku pažnju. To važi i za tamošnju humanitarnu situaciju koja mnogo jače dolazi u fokus.“

Pažnja se po pravilu mnogo jače usmerava na regione koje strani šefovi država i vlada češće posećuju, objašnjava Sabine Vilke. I dodaje: „Ulogu igra i geopolitički značaj zemalja. S druge strane, pretpostavljamo da tu postoji i određena interakcija: čim neki vodeći medij izveštava o nekoj krizi, to čine i drugi.“

Devet od deset kriza sa spiska organizacije CARE događa se u Africi. U Zambiji ljudi pate zbog klimatskih promena: žetve su slabe zbog vrućine i suše, sve više ljudi traži pomoć. U Keniji su problem i poplave i suše. A uz jezero Čad stanovnici pate zbog sve nižeg vodostaja. Jedina humanitarna kriza van Afrike je patnja ljudi u Severnoj Koreji.

Suviše siromašni da bi otišli

Afrika je, doduše, česta tema u zapadnim, a posebno u evropskim medijima. Ali baš ta svojevrsna prezasićenost, kaže Sabine Vilke, predstavlja smetnju za dalje izveštavanje: „Brojne poteškoće tog kontinenta navode redakcije da ne izveštavaju o daljim krizama.“ Tako je širenje ebole dugo bilo u centru pažnje svetske javnosti. Ali to je očigledno dovelo do toga da se o drugim krizama nije izveštavalo, objašnjava Vilke: „Pokazuje se određeni zamor“.

Zbog izbegličke i migrantske krize, Afrika trenutno ima veliku ulogu za Evropu. No zemlje koje u svom izvešću navodi CARE nisu u centru pažnje. „Madagaskar je ostrvska država. Da bi se odatle pobeglo od hroničnog siromaštva, nedostatka perspektive i gladi, mora mnogo toga da se preduzme.“ Ni Centralnoafrička Republika ili Gambija nisu klasične migrantske zemlje – predaleko su Sahel-zone i migrantske rute ka severu, ukazuje Sabine Vilke. Osim toga, dodaje, ljudi jednostavno nemaju novac za odlazak u migraciju: „Oni su toliko siromašni da ne mogu ni da napuste svoju zemlju.“

Teške posledice zanemarenih kriza

Posledice tih kriza su velike: danas je za oko 160 miliona ljudi potrebna humanitarna pomoć. U organizaciji CARE su izračunali da je za to potrebno 26 milijardi evra – pet puta više od iznosa koji su 2007. procenile Ujedinjene nacije.

Cilj izveštaja organizacije CARE jeste da se skrene pažnja svetske javnosti na krize o kojima se ne piše mnogo. Sabine Vilke kaže da je taj izveštaj adresiran na vlade, političare i humanitarne organizacije, ali pre svega na medije: „Izveštaj bi trebalo da im stavi do znanja koju ulogu i mogućnosti imaju. Želimo da ih ohrabrimo da se bave temama nezavisno od toga koliko je to čitano.“

Pritom je zaključak sledeći: mediji imaju ogromnu ulogu – jer samo onda kada ljudi znaju za humanitarne krize, oni mogu da pomognu u njihovom rešavanju.