Pate roditelji, pate deca – a ne političari i biskupi
Ja sam žena. Katolkinja. Majka dvoje dece. I ja sam ljuta.
Naša deca su još mala, a sećanja na trudnoće sveža. Imali smo sreće da nismo bili izloženi toj nepojamnoj dilemi, pa su ipak trudnoće značile po devet meseci strepnje: hoće li sve proći dobro.
Ne mogu ni da zamislim kako je ženi i njenom partneru kada čuju da dete u stomaku neće imati šanse da preživi ili će na svet doći sa teškim hendikepom. Čista je tortura prisiljavati ženu da iznese takvu trudnoću ukoliko se ne oseća spremnom za to.
Sećam se sa koliko sam strahopoštovanja odlazila ginekološkinji na prenatalne preglede. Koliko sam bila zahvalna medicini što mogu da saznam da li ima komplikacija. I što ću, u najgorem slučaju, sama doneti odluku kako dalje. Sigurno je đavolski teško doneti tu odluku.
Divim se svima koji odluče da donesu teško bolesno dete na svet i da ga onda čitavog života prate u stopu. Nema reči kojima mogu da izrazim poštovanje za takve porodice. Poznajem neke koji su se usudili. To je hrabrost.
Ali, uvreda je pretpostaviti da su oni koji su doneli drukčiju odluku kukavice ili protivnici života. Hrabrost je potrebna i za takvu odluku koja, kao i suprotna odluka, nosi doživotne posledice.
Ko drugi, osim same žene, sme da odluči o tome? Ne ide mi u glavu kako neko može da se ovako ogavno petlja u najosetljivije kutke života.
Doduše, od Ustavnog suda koji kontroliše vladajuća stranka u Poljskoj nije se ni mogla očekivati drukčija odluka. Oni su ispunili zadatak da zadovolje najveći deo vladajuće garniture i katoličke biskupe.
Ovime su žene osuđene na strašno odbrojavanje do smrti svoje tek rođene dece. Mnoga od te dece preživeće samo par dana ili sedmica, ali to kao da nikog ne zanima. Patiće roditelji, patiće i ta deca. Oni koji danas govore o „punoj zaštiti života“ – neće patiti.
Jednako tako državu maltene ne zanima da podrži porodice sa teško obolelom decom. Ne govorim ovde o novcu, već u strukturnim mogućnostima. Za rehabilitaciju, primerene škole, puteve bez barijera i okončanje stigmatizacije.
Nije ovde stvar ko je „za“, a ko je „protiv“. Radi se o pravu žena da same odlučuju o elementarnim stvarima. Poljska država sve dublje zadire u delove ljudskih života koji ne bi smeli da je se tiču. Politika definiše ko je pravi Poljak, dobar hrišćanin, istinska žena i majka.
Odlično znam da su žene dovoljno jake da same odlučuju. Ne čudi me što se mnogima to ne dopada. Sada nažalost takvi imaju svoje doba u Poljskoj.