„Pastorčad kontinenta“

Nedeljnik Špigel je pod naslovom „Pastorčad kontinenta" objavio dugačak tekst o tome kako Evropska unija gubi svoju privlačnost za stanovnike „prostora između Bosne i Makedonije": „Na Balkanu, u Evropskom istorijskom kriznom regionu, kontinentu preti bezbednosni rizik. Privlačna snaga EU opada, nekadašja nacionalistička retorika se vraća. „Kada bi postojala zajednička evropska spoljna i odbrambena politika, njen najveći test bi bio trajno smirivanje Zapadnog Balkana", piše u članku novinara Valtera Majera i Jana Pula, podeljenom na tri poglavlja posvećena Kosovu, Makedoniji i Bosni i Hercegovini.

Članak počinje pričom o „čoveku koji hoće da postane šef kosovske vlade" – Ramušu Haradinaju koji je „bio optužen za zločine protiv čovečnosti u 37 slučajeva, između ostalog, i za ubistva i mučenja. Optužbe potiču iz 90-ih godina, kada je on bio komandant UČK. Pred sudom je oslobođen optužbi, jer su svedoci u poslednjem trenutku odustajali od svedočenja ili iznenadno umirali. U jednom izveštaju policije UN veteran UČK je optužen i za trgovinu kokainom. Nemačka obaveštajna služba ga je 2005. u jednoj analizi čak opisala kao šefa grupe koja se bavi kompletnim spektrom kriminalnih aktivnosti. I pored toga, Haradinaju je u pretprošlu nedelju uspela majstorija da na čelu alijanse bivših gerilaca pobedi na parlamentarnim izborima na Kosovu. 34 odsto glasova mu sada daje pravo da traži sebi partnere za formiranje vlade."

„Vesti iz mini-republike severoistočno od Albanije uklapaju se u sliku Zapadnog Balkana ovih dana. Onaj ko u rano leto 2017. putuje Kosovom, i dalje, u Makedoniju, najjužniju republiku bivše Jugoslavije, kao i u Bosnu i Hercegovinu, kreće se po gotovo zaboravljenom regionu – čekaonici ujedinjene Evrope. Tamo žive ljudi koji polako gube strpljenje. Posledice su emigracija, islamizacija, nacionalizam, sukobi u Skoplju i velikoalbanske tirade Prištine i Tirane – sve to pokazuje koliko je situacija napeta."

Autori naglašavaju da je Kosovu, Srbiji, Bosni i Hercegovini, Makedoniji, Crnoj Gori i Albaniji na samitu u Solunu 2003. obećana budućnost u Evropskoj uniji, te da je tada na Balkanu još vladala atmosfera optimizma. No te zemlje su razočarane, jer se Evropska unija, kako pišu, uglavnom bavi sama sobom, krizom evra, pretnjom koju predstavljaju „populisti" i „bregzitom". Oklevanje Zapada je, primećuju novinari Špigela, koristilo drugima koji sada ostvaruju svoj uticaj na Balkanu, a to su pre svega Rusija i Turska, te „novi finansijeri iz Persijskog zaliva".

Opširno pišući ne samo o Ramušu Haradinaju, već i o predsedniku Kosova Hašimu Tačiju koji je u „90-im godinama bio jedan od osnivača i komandant paravojne oslobodilačke vojske UČK", autori podsećaju da i Tačiju „preti optužnica pred Haškim tribunalom zbog teških ratnih zločina". Iznoseći priču o proglašenju nezavisnosti Kosova, oni opisuju tešku ekonomsku situaciju i ogromnu nezaposlenost, kao i jačanje islamizma. „Zapad trenutno ne zna šta će s Kosovom. NATO je 1999. vazdušnim napadima okončao teror Miloševićevog režima nad većinskim albanskim stanovništvom. Samo do 2008, Kosovo je svetsku zajednicu koštalo 33 milijarde evra. Taj trošak možda objašnjava zašto ni Vašington ni Berlin kosovsko proglašenje nezavisnosti od 17. februara 2008. ne vide kao ono što jeste – međunarodnopravni greh u posleratnoj istoriji Evrope. Ruski predsednik Vladimir Putin se poziva na Kosovo kada hoće da opravda to što je Krim ili Abhaziju pripojio svom carstvu."

U članku je pomenuta i sudbina kosovskih Srba i izneta priča o podeljenom gradu Mitrovici. I kratko se pominje i predsednik Srbije Ačeksandar Vučić koji „sada ostavlja malo mesta sumnjama da je spreman da za perspektivu ulaska svoje zemlje u EU žrtvuje domovinu kosovskih Srba."

Što se tiče Makedonije, autori navode da je ona „Od pre 16 godina u pregovorima o pristupu EU, od pre 11 godina je kandidat za pristup EU, a još pre devet godina je njen prijem u NATO važio kao gotova stvar. Međutim, zbog susedne Grčke se ništa od toga nije ostvarilo. Ona je iskoristila svoje pravo veta u EU i NATO jer ime Makedonije, kako tvrdi Atina, iz istorijskih razloga smeju da koriste samo etnički Grci. Atina poručuje da bi vladari u Skoplju trebalo da promene ime svoje republike.

„Premijer Gruevski, koji je 2016. podneo ostavku, u početku je važio kao proevropski orijentisan. Tek kada je shvatio da EU i NATO nisu mogli da reše spor sa Grčkom oko imena države, promenio je kurs. Gruevski je postao autokrata kojeg optužuju za manipulacije na izborima, korupciju i nedozvoljeno masovno prisluškivanje građana. A on je centar Skoplja pretvorio u nacionalnomakedonski Diznilend sa gigantskim bronzanim statuama i totalitarnom estetikom – sa ciljem podsećanja na slavnu prošlost". Posle opisa protestnog pokreta koji je, uz pritisak EU, doveo do novih izbora, zaključuje se da je najveću korist iz svega izvukao socijaldemokrata Zoran Zaev – „predstavnik stare političke garde o kojem se vodi istraga zbog optužbi za korupciju"; „izlazi iz slepe ulice, u kojoj se našla Makedonija, trenutno nisu na vidiku."

Treće poglavlje teksta posvećeno je Bosni i Hercegovini i pitanju: „Šta je" od te države „postalo25 godina posle izbijanja rata? (...) Srbi, Hrvati i Bošnjaci se i dalje bore jedni protiv drugih pod zajednički krovom svoje federacije. Republika Srpska preti otcepljenjem i planira da iz školskih udžbenika izbriše poglavlje o genocidu nad 8000 muslimana u Srebrenici. Nakon što su SAD vazdušnim napadima okončale genocid nad muslimanima, naterali su tri zaraćene strane da u Dejtonu potpišu mirovni plan. On važi i danas. Problem je u tome što je planom utvrđena etnička podela. Bosna i Hercegovina je podeljena na srpski deo – Republiku Srpsku – i federaciju koju čine bošnjački i hrvatski kantoni. Političke funkcije se dodeljuju po komplikovanim principima pariteta. Neke institucije su trostruko prisutne, na primer, elektrodistribucije, penziona osiguranja, vodovodne mreže..."

„Ni EU sa razvojnom pomoći vrednom milijarde nije mogla da promeni činjenicu da je Bosna i Hercegovina država koja loše funkcioniše. Njeni stanovnici uglavnom ne pokazuju interesovanje da se angažuju za zajedničko dobro (...) Da bi zabašurili zastoj, bosanski političari se i dalje služe nacionalističkim jezikom 90-ih. U Republici Srpskoj tako predsednik Milorad Dodik već godinama traži otcepljenje, a to je povreda Dejtonskog ugovora. A u hrvatskim kantonima Dragan Čović se zalaže za formiranje trećeg, hrvatskog, entiteta, sa izgledom na pripajanje Hrvatskoj koja je članica EU. Evropska unija, sila-zaštitnica i sponzor hladnog bosanskog mira, o tome – ćuti."

„U rano leto 2017, na Zapadnom Balkanu nema rata; nema ni stanja koje bi ličilo na građanski rat. Ali, na potezu između severne Hercegovine i Ohridskog jezera, jasno se vidi odstupanje od evropskog projekta. To što je EU kao simbol bezbednosti i blagostanja izgubila privlačnu snagu i uticaj, jeste razumljivo, ali je i opasno".

Priredio: Saša Bojić