Pasau i izbeglice – priča o uspehu
22. decembar 2015.Pasau je jedno od onih nemačkih mesta koja posebno lepo izgledaju na razglednicama. Kaldrmisane ulice, mediteranski šarm, barokna katedrala. Leti turisti šetaju šetalištima na obalama Dunava i Ina. Ali, ove godine je ova idila dobila neočekivane posetioce: svakog dana, rano ujutro, tamo su dolazili potpuno iscrpljeni ljudi. Majke sa decom na rukama, očevi, čitave porodice koje su se trudile da izgledaju kao normalni prolaznici. Krijumčari su veliki broj ljudi prevezli preko granice i ostavili ih na auto-putu. Dok policija nije počela da ih u tome sprečava.
Pasau je na jugoistoku Bavarske. Od centra grada do granice sa Austrijom ima samo pola sata hoda. Za neke izbeglice koje su želele da stignu u Nemačku preko tzv. balkanske rute, putovanje se tu i završilo. U proleće je Nemačka federalna policija registrovala oko 600 izbeglica dnevno; tokom jeseni ih je bilo i do 10.000 na dan. Pasau ima oko 50.000 stanovnika.
Poneki stanovnik ovog grada govori o „nemačkoj Lampeduzi“. U 2015. godini, nije bilo granice preko koje je prešlo više izbeglica. No, i pored enormnog opterećenja, u gradu je vladao slogan: „Mi to možemo“.
„Sve je dobro prošlo“
U čitavoj Nemačkoj, političari su 2015. – zbog ogromnog broja izbeglica – govorili o haosu. Mediji su pisali o „navali“ i o „preopterećenim pomagačima“. Gradonačelnik Pasaua Jirgen Duper (SPD) je u razgovoru za DW rekao da je Pasau ove godine doživeo „napetu i sportsku situaciju koja je iziskivala veliko angažovanje“, Ali njegov bilans je jasan: „Sve je dobro prošlo“.
Pasau je za izbeglice međustanica – pauza na putu ka drugim odredištima u Nemačkoj. To je mesto gde se izbeglice registruju i dobiju nešto za jelo i piće. Ima noći kada policija sakuplja izbeglice po periferiji i prevozi ih u prihvatilišta. Većina tih „kampova“ su zapravo fakultetske sale, koncertne dvorane i slično.
Policajci na stalnom zadatku
Za registrovanje izbeglica na nemačkim granicama zadužena je Federalna policija. U septembru i oktobru, nakon što je kancelarka Angela Merkel izgovorila svoje čuveno: „Uspećemo!“, i „federalci“ su stigli do granica svojih mogućnosti. Radili su u smenama od 13 sati, sedam dana u nedelji. I pored toga, gradonačelnik Duper naglašava da u gradu ni u jednom trenutku nije bilo haosa. Pa ni krajem oktobra, kada je austrijska policija autobusima dovozila izbeglice do nemačke granice.
Ulrih Genci, 23-godišnji policajac, od septembra radi u Pasauu. On deli hranu izbeglicama, stara se o redu, poneki put samo razgovara sa njima. Kaže da je sve to „poprilično naporno“, a i u velikoj meri neorganizovano. Mnoge izbeglice mu na engleskom kažu: „Ne tuci me“. Genci u takvim situacijama pokušava da ih umiri i da im objasni da nemačka policija protiv njih neće upotrebiti ni pendreke ni vodene šmrkove.
Za Gencija i njegove kolege, svetske krize su – zbog izbeglica – postale deo svakodnevice. Mnoge priče se uveče ne mogu tek tako odložiti na stolicu sa uniformom. Jedan čovek je došao sa otvorenim ranama – dok je bežao pucali su u njega. Jedan bračni par je gledao kako su im se deca udavila u moru. „Tada ste samo čovek koga takve stvari teško pogađaju“, kaže Genci vidno potresen. Tako je i mnogim njegovim kolegama. Teško im je ne samo zbog prekovremenog rada, već i zbog ljudskih tragedija sa kojima se stalno suočavaju.
Pragmatizam umesto kuknjave
To što jedan mali grad kao što je Pasau može da izađe na kraj sa tako velikim brojem izbeglica, nije baš pravilo. U drugim mestima na granici sa Austrijom, reakcije nisu tako opuštene. Tako je gradonačelnik Frajlasinga Jozef Flačer napisao ljutito pismo kancelarki sa porukom: sad je dosta! Granicu kod Frajlasinga prelaze hiljade izbeglica i tamo se raspoloženje poprilično promenilo.
Gradonačelnik Pasaua Duper je, međutim, pragmatičar. „Jadikovanje ne pomaže“, kaže. Smatra da bi ograničavanje broja izbeglica koje smeju da uđu u Nemačku bilo loše. „Moraćemo da se pomirimo s tim da nam dolazi sve više ljudi. Treba da uradimo svoj posao“.
Do sada u Pasauu nije zapaljeno nijedno prihvatilište za izbeglice. Policija prenosi da se broj provala nije povećao u odnosu na prošlu godinu. Ali ima građana koji su zabrinuti i pitaju se: šta će biti sa mojim radnim mestom? Ima li dovoljno stambenog prostora za sve? Šta će se desiti sa obrazovnim sistemom? Duper smatra da su to legitimna pitanja, na koja ni sam nema konačne odgovore. On zna samo da gradovi i opštine treba da se potrude da što brže i bolje integrišu pridošlice.
Uvežban grad
Duperov optimizam je zarazan. Stotine, ako ne i hiljade građana dobrovoljno pomažu izbeglicama u Pasauu. Tamo vlada velika sloga između policije, gradskih službenika i dobrovoljaca. Jedan od njih je i Ahmed Sarbani. Ovaj Pakistanac je pre više godina i sam kao izbeglica došao u Pasau. Sada je prevodilac za izbeglice iz Avganistana, Irana i Bangladeša. Kaže da u ovom gradu ima neljubaznih ljudi, ali da je sveukupno ponašanje „vrlo otvoreno“.
Jirgen Duper ne sumnja da će Pasau uspeti da se izbori sa vanrednom situacijom. Ali, kad god vidi izbeglice sa „torbama punim nade“, kaže sebi: „Nadam se da ćemo uspeti da te nade ispunimo“. Za DW kaže da su građani Pasaua uvežbani u savladavanju izazova: „Možda se zbog toga ovaj grad tako uspešno nosi sa izbegličkom krizom.“