Papini bataljoni

Naravno da su Rohani i papa razgovarali i o svojim religijama. Sigurno je da su podstakli dijalog između hrišćanstva i islama, te ga obogatili katoličkim i šiitskim viđenjima. To je deo njihovog posla – ali samo jedna polovina. Ona druga tiče se svih: i onih čije carstvo nije Božje, već isključivo s ovoga sveta.

Franja i Hasan Rohani su verske vođe, ali istovremeno i državni poglavari, zadnji te vrste. Oni se nalaze na čelu dve poslednje teokratske države na Zemlji. To povezuje i sigurno olakšava međureligijski dijalog – ali o tome i nije trebalo da bude reč. Pri tom su razlike između dveju država toliko velike, kao što se bela papina odora razlikuje od crnog ruha iranskog predsednika. Kontrast nije mogao da bude veći.

Diskrecija kao zaštitni znak Vatikana

Stanje ljudskih prava u Iranu je loše. Baš u vreme Rohanijevog puta u Rim, organizacije za zaštitu ljudskih prava podsetile su da je u Iranu na desetine mladih ljudi osuđeno na smrtnu kaznu i oni svakog trenutka mogu da budu smaknuti. Nećemo nikada saznali da li je papa Franja svog gosta o tome nešto pitao. Apsolutna diskrecija zaštitni je znak vatikanske diplomatije obavijene velom tajne. U svakom slučaju, Katolička crkva u javnosti rado nastupa kao beskompromisna braniteljka ljudskih prava i protivnica smrtne kazne.

Iran je aktivan i agresivan igrač na Bliskom istoku: iranski oficiri savetuju generalštab sirijskog vlastodršca Asada. Milicije koje finansira Iran bore se rame uz rame sa sirijskom vojskom. Pri tom su prioritet te šiitske verske države puke geopolitičke činjenice – prilaz Sredozemnom moru. Teheran u regionu zaoštrava prastari sukob sa Saudijskom Arabijom, glavnom predstavnicom sunita, u Jemenu dopušta borbe za svoje interese i vodi riskantne diplomatske igre.

Rohanijevo putovanje u Evropu postalo je moguće zbog postizanja kompromisa u atomskom sporu, odnosno proverljivim odustajanjem Teherana od nuklearnog naoružanja. Uprkos tom kompromisu, režim u Teheranu je za mnoge u SAD – tradicionalnom savezniku Saudijske Arabije – deo „osovine zla“. Verovatno i zato što šiitska država otvoreno poseže za vlašću u regionu. Sve to Vatikan ne osporava, naprotiv. Papine diplomate uvek su se vrlo tvrdokorno zalagale za to da Teheran sedi za stolom kada se pregovara o prekidu rata u Siriji. Trebalo je da proteknu godine da bi preovladalo shvatanje da za pregovaračkim stolom, pored Saudijaca, mora da bude stolica za Irance.

Tajna vatikanska diplomatija

Sovjetski diktator Staljin navodno je jednom prilikom podrugljivo upitao: „Koliko bataljona ima papa?“ Kao istorijski paradoks može da zvuči činjenica da je upravo delovanje jednog pape, naime Jovana Pavla II i njegove tajne diplomatije znatno doprinelo padu komunizma u istočnoj Evropi. Politička sredstva Vatikana često se potcenjuju. To je za crkvenu državu prednost, jer tako kardinali i poslanici mogu da deluju bez da su opterećeni očekivanjima. Vatikan je u novijoj istoriji već više puta iznenadio svet: recimo uspešnim podsticanjem Rusa i Amerikanaca na zajedničko uklanjanje sirijskog hemijskog oružja, ili svojim angažmanom koji je doveo do otopljavanja odnosa između SAD i Kube.

Nakon razgovara predsednika Rohanija i pape Franje, Vatikan je saopštio da će Iran pomoći u smirivanju nasilja na Bliskom istoku i suzbijanju širenja terorizma i krijumčarenja oružja. To je prilično jasno rečeno za nekoga ko navodno uopšte nije došao da razgovara o politici.