Panamski papiri i stanje novinarstva
Terabajt. Terra-byte. Smem li da budem iskren? Nikada nisam pročitao nešto veličnine jednog terabajta. Mnogo knjiga i novina – čak na metre – jesam. Svakoga dana. Po ceo dan klikćem i po internetu. Ali terabajt?
Podaci od 2,6 terabajta prosleđeni su listu „Zidojče cajtung“ pre objavljivanja „Panamskih papira“ (Panama Papers), a list je od toga napravio finu priču. Ja to znam, jer sam pročitao novine. I sada sva ta fina gospoda kao što su Porošenko, Putin, Mosak, Mesi i kako se već sve ne zovu, imaju problem sa imidžom. To je pravi scoop. Rečnik stranih reči „Duden“ definiše scoop kao senzacionalnu vest, čijim objavljivanjem jedna novina preduhitri druge. Odgovorni urednik lista „Zidojče cajtung“ za digitalne projekte Štefan Plehinger nije se bez razloga obradovao što je niko drugi do Edvard Snouden pre roka objavljivanja obelodanio celu stvar preko Tvitera.
Radi se o novinarstvu u digitalnoj eri. Sada moramo poći od dve stvari:
0. Georg Maskolo – veliki novinar, koji se u sukobu rastao od magazina „Špigel“, još jednom će biti ponosan na savez novinara-istraživača lista „Zidojče cajtung“ i RTV stanica WDR i NDR. On već dve godine važi kao njihov portparol i koordinator. Nasuprot tome, „Špigel“ ima ogromne probleme i kaska za njima. Kao i mnogi drugi uticajni politički magazini.
1. Retko kada se tako jasno kao ovih dana pokazala cela dilema novinarskog posla. „Dilema“ je po Dudenu „neprilika u kojoj se neko nalazi, posebno ako treba ili mora da bira između dve neprijatne ili komplikovane stvari“. Dilema – prema slobodnoj proceni – u devet od deset novinarskih redakcija glasi: „Da li da prepišemo ili da radije ostavimo sve po strani?“
Odgovor na tu dilemu jeste da će se svi odlučiti da prepišu, jer je tema suviše važna. Ali samo veoma mali broj kolega-novinara ima mogućnost da sam detaljno istraži sve što je u vezi te kompleksne i komplikovane teme. Nedostaju im vreme, novac, kontakti i resursi. A sutra će ionako da se pojavi neka nova priča.
Odaću Vam zato jednu tužnu, poslovnu tajnu: to se često događa. Svi prepisuju jedni od drugih, a to ne služi uvek istini. Da pitam izdajnički: da li je neko nedavno bio u Siriji? Ili u Pjongjangu? Ili lično na komemoraciji Gida Vestervelea u kelnskoj Crkvi svetog apostola? Velika većina nije.
Šta da se radi? Dobar je svaki onaj reporter koji izađe na teren i sam vidi šta se dešava – jer se on ne bavi sam sobom. A svaki medij koji ima istraživački resor sa reporterima, novinarski gledano je dobro sredstvo informisanja. Samo tako se u vremenima globalno umreženog protoka podataka stvara odlučujuća prednost – ako ste uopšte u stanju da dođete do takve priču i da kod konkurencije izazovete kisele izraze lica. Kako to postići? Samo ako budemo učili od Frederika Obermajera, jednog od autora priče koju je objavio list „Zidojče cajtung“.
Možda je i nemački šef diplomatije Frank-Valter Štajnmajer to imao na umu kada je u novembru – tokom dodele nemačke medijske nagrade „LeadAwards“ – opomenuo novinare zatraživši više pluralizma. Nije dobar znak kada to mora da nam kaže političar na visokoj funkciji. Za većinu redakcija to znači: uraditi domaći zadatak. Biti retorički oštriji i dovitljiviji. „Njujork tajms“ je upravo razložio kako je posao u toj novini tekao prvih sati nakon napada u Briselu.
Dakle: treba se skoncentrisati na suštinu, na ono što je bitno! I to bez brbljanja! „Zidojčce cajtung“ – a ovom prilikom se kolegama iz Minhena klanjam i aplaudiram poslednji put –pokazuje nam da je to moguće. Zato su zaslužili sve komplimente. Svi ostali moraju da se sete onoga što je rekao nemački novinar, romanopisac i esejista Kurt Tuholski: „Loš novinar još uvek nije filozof“.