„Elita u Srbiji distribuira svoju odgovornost na građane“

DW: Vaša predstava „Srebrenica. Kada mi, ubijeni, ustanemo“, u kojoj Vi demontirate duhovni i politički establišment u Srbiji koji odbacuje svaku odgovornost za ratove u Hrvatskoj i BiH, prikazana je pre nekoliko dana u Briselu, a premijerno je izvedena pre dve godine u Beogradu. Na kakav je odjek naišla u javnosti?

Zlatko Paković: U Srbiji nijedno pozorište nije htelo da primi tu predstavu na gostovanje, tako da je ona igrana u vanpozorišnim institucijama. Izvedena je pet puta u Centru za kulturnu dekontaminaciju, gde je bila i premijera 11. jula 2020. Predstava je na određeni način to sve i predvidela. Ali, radimo polako, svakodnevno, da se ta promena dogodi i da ljudi prihvate gole činjenice o surovim stradanjima nevinih ljudi koja su uzrokovali ljudi koji su državljani Republike Srbije. Ključ i razlog moje predstave je da ukažem na kulturnu elitu koja istu matricu održava i dan danas, kao što je to činila i pre 27 godina. Reč je čak o istim personama.

Predstava nije igrana ni u Srebrenici. Zašto?

„Mi smo prošle godine imali sve pripremljeno. Predstava je trebalo da se igra u Potočarima, u fabrici u kojoj su ljudi, a potom žrtve genocida, bili držani, na mestu gde se inače održava komemoracija. A onda je u poslednji čas otkazana. Izgleda da je nekome zasmetalo što se u predstavi govori o nekim problemima na koje preživele žrtve nailaze od sopstvene bošnjačke elite. Kaže se da je Cvijet Srebrenice veliko pranje novca, što se bazira na istraživanju bh-autora Avde Avdića za Žurnal.info. Govori se o upetljanosti sestre bivšeg reisa efendije Cerića u tu priču, ali i nekoj proneveri novca od strane Nasera Orića. Ali, to su stvari koje su u predstavi manje bitne, zato što ona govori o odgovornosti srpskog društva i o krivici režima Slobodana Miloševića.

U predstavi tematizujete kako Vas taj najuticajniji establišment, a to su stvarni likovi koje prozivate u predstavi, napada kao izdajicu roda svog i mrzitelja Srbije, izražavajući odvratnost prema Vama i Vašem imenu. Da li još dobijate ozbiljne pretnje smrću?

One do sada nisu realizovane. Policija je reagovala, a u međuvremenu su prestale. Bilo je mučno. Ozbiljno ugrožavanje slobode govora je ostalo, ali meni je najmučnije bilo što su pozorišne institucije i institucije kulture ćutale.

Kako to objašnjavate?

Velika je propaganda, servira im se da bi se priznavanjem genocida u Srebrenici navukla krivica na srpski narod. I to iz svih medija i iz usta najodgovornijih političara. Pre svega govorim o predsedniku Srbije, a zatim i svim ostalim ministrima. To je smrtno opasna floskula i netačno, jer krivicu snosi režim i oni koji su ga podržavali, kao i oni ljudi koji su ideološki poduprli zločine. Dakle, ne građanke i građani Srbije i ne Srbi, ma gde god bili, a pre svega u Srbiji. Tu pervertiranu laž prihvatili su kao neku istinu i u tome je problem, a zapravo je reč o tome da bi upravo priznavanjem genocida u Srebrenici sa nevinih ljudi, koji s tim zločinom nemaju ništa, niti su ga podržavali, niti bi ga podržali, bila skinuta ta lažna krivica koju joj nameće sopstvena elita.

Zašto elita to radi?

Pa zato da bi sa sebe skinula odgovornost. Politička, ekonomska i kulturna elita u Srbiji distribuira spstvenu odgovornost na svoje građane, a istovremeno uzurpira nacionalni dobitak u privatne džepove. Dakle, s jedne strane novac se uzurpira, a krivica se distribuira, i to je ta odvratna logika nacionalizma povezana uvek sa profitom.

U Briselu ste, pre projekcije predstave, studentima održali masterklas-predavanje. O čemu ste sve govorili?

Govorio sam o odgovornosti pozorišta, zašto je pozorište politična umetnost i poslednje utočište progonjene reči i nalazio primere iz belgijske kolonijalne prošlosti. Pozorište ima zadatak da publiku pretvara u javnost. Postoje razni načini kako se izbegava odgovornost prema istini i ja sam to objašnjavao. Često to bude ne samo na svesnom nivou kao laž, nego bude neiskrenost koja je dublje fundirana, nesvesno. Objasnio sam im zašto je bitno da se Srebrenica imenuje kao genocid i da se to prihvati i razume, a oni su onda prepoznali stvari iz sopstvene kolonijalne prošlosti.

Šta se mora desiti u Srbiji da bi se stvari promenile?

Mora se promeniti režim i kulturna politika. Najvažnija ministarstva su ministarstva kulture i prosvete. Kako i šta učimo, na taj način se pripremamo za budućnost. Ako smo toliko zakopani u prošlost i ne uspevamo da je razrešimo, ako mi i danas, 27 godina nakon genocida u Srebrenici i potpisivanja Dejtonskog sporazuma, živimo kao da je on potpisan pre 27 dana, onda ne treba da se čudimo što je to tako.

Ima li pokušaja mladih u Srbiji da se suoče s prošlošću?

Ima. Jedan od najdelotvornijih pokušaja mladih je da to sve zaborave. Zato mora doći do promene kulturne matrice koja se ponaša kao da će rat sutra da se ponovo vodi.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.