Pad Martina Šulca
9. februar 2018.
Otpor u njegovoj partiji postao je preveliki, a očigledno je preveliki bio i pritisak spolja. Prema poslednjim anketama, troje od četvoro Nemaca je bilo portiv toga da Martin Šulc bude novi ministar spoljnih poslova. Ni u SPD-u nije izgledalo mnogo bolje: većina je bila protiv toga da on bude na toj funkciji. Debata o njemu je pretila je da baci u senku odluku članstva SPD-a o novom izdanju velike koalicije. Šulc se nada da je time što se odrekao funkcije ministra „unutar SPD-a završena diskusija o osoblju i funkcijama". Dakle, Šulc se povlači da ne bi stajao na putu novoj vladi koju čine SPD, CDU i CSU. Još u sredu, posle uspešno završenih koalicionih pregovora, on je najavio da predsedavanje SPD-om preuzima Andrea Nales.
Martin Šulc u slobodnom padu. Od kada je to bilo predvidljivo? Da li to bilo uuveče 24. septembra kada je SPD morao da prizna da ima najgori rezultat u svojoj posleratnoj istoriji? Ili je to bilo kada je Martin Šulc izjavio da SPD ne stoji na raspolaganju za formiranje nove velike koalicije, pa onda ubrzo rekao suprotno? Možda je to bilo u trenutku kada je rezultate saocijaldemokrata u koalicionim pregovorima sa Unijiom predstavio kao „odlične", dok su njegove stranačke kolege odmah potom javno tvrdile upravo suprotno? Ili je to bio momenat kada je njegov navodni prijatelj Zigmar Gabrijel govorio o nepoštenim poslovima i pogaženoj reči - kada je Šulc hteo da ga smeni u Ministarstvu spoljnih poslova.
Odjednom je sve krenulo nizbrdo
U retrospektivi, teško je identifikovati trenutak koji Martina Šulca pretvorio u njegovu sopstvenu senku. Jedno je sigurno: napravio je previše obrta za 180 stepeni i time postao neko kome se ne može verovati. Ništa danas ne podseća na političara koji je pre godinu dana stupio na političku scenu Nemačke kako bi SPD iz ćorsokaka ponovo izveo na put. Želeo je da posle karijere predsednika Evropskog parlamenta postane kancelar. Izabran je u martu 2017. godine sa 100 posto glasova za lidera stranke socijaldemokrata. On je bio taj koji je SPD-u odjednom doneo toliku omiljenost da je kao kometa na kratko pretekla CDU i CSU. Zbog toga je u stranci bio hvaljen kao Mesija.
Posle parlamentarnih izbora u septembru, uprkos poraznim rezultatima, SPD je i dalje sledila svog predsednika. Šulc je odmoh posle saopštavnja prvih preliminarnih rezultata najavio prelazak u opoziciju - i time izrekao ono što su mislili mnogi u SPD-u. Previše je bio jasan poraz i tako očigledna potreba za obnovom SPD-a. Ali onda je propala takozvana Jamajka koalicija (CDU, CSU, Zeleni i FDP). Šta je tada bilo važnije? SPD i njena želja za obnovom ili Nemačka, koja je bila bez vlade?
Martin Šulc se odlučio za zemlju. Doduše, ne odmah. Prvo je snažno insistirao na tome da SPD ne stoji na raspolaganju za novo izdanje velike koalicije. Šulc je popustio tek posle razgovora sa svojim starim partijskim drugom, saveznim predsednikom Frankom-Valterom Štajnmajerom. Taj zaokret za 180 stepeni su mu mnogi u SPD-u uzeli za zlo.
Slab nastup u Bonu
Šulc je sve više morao da se bori za svoj politički opstanak. Politički nekorlozi bili su spremni u redakcijama 21. januara ove godine, kada se na vanrednom kongresu socijaldemokrata glasalo o prihvatanju ili odbijanju koalicionih pregovra sa Unijom. Očekivalo se da će on podenti ostavku - ukoliko ne dobije podršku za koalicione pregovore. To se nije dogodilo, verovatno samo zahvaljujući hrabrioj intervenciji Andree Nales koja je, posle dosadnog i neuverljivog govora Šulca, za samo šest minuta uspela da promeni raspoloženje delegata, tako da je tesno, ali ipak - dato zeleno svetlo za koalicione pregovore sa Unijom.
Međutim, uprkos uspešno završenim pregovorima velika koalcija još nije gotova stvar. Više od 460.000 članova SPD-a mora da se izjasni, da glasa za ili protiv. Rukovodstvo stranke, pre svih Andrea Nales, mora još mnogo da radi na tome da svom članstvu veliku koaliciju predstavi kao nešto dobro.
Martin Šulc nije imao snage i moći da se suprotstavi volji stranke. Da je insistirao da ostane lider stranke, da nije odustao od ministarske funkcije, ojačao bi protivnike velike kolacije na predstojećem glasanju.
Već je bio na dnu
Moć i nemoć, to su dve krajnosti između kojih se Martin Šulc kreće tokom svog života. Odrasto u malom gradu Virzelenu kod Ahenu, sa 17 godina je po svaku cenu hteo da bude profesionalni fudbaler i zbog toga ne maturira. Zbog ozbiljne povrede, morao je da prestane sa fudbalom i počinje da pije. Kada je bio na samom dnu, kao nezaposleni alkoholičar, pomogli su mu brat i partijski prijatelji.
Knjižara mu nedostaje često je govorio. Prodao ju je kad se njegova politička karijera ubrzala: izabran je za gradonačelnika Virzelena kada je imao 31 godinu, a 1994. godine odlazi kao poslanik u Evropski parlament, čiji je predsednik postao 2012. Te godine je bio jedan od čelnika EU koji su primili Nobelovu nagradu za mir dodeljenu Evropskoj uniji. 2015. Godine je dobio prestižnu Karlovu nagradu grada Ahena. Hoće li se vratiti u Brisel? Šulcov izlet u nemačku politiku, koji je započeo sa kandidaturom za kancelara 29. januara 2017. godine, čini se da je završen.