„Ovde“ i „tamo“

Filip: Beda i strah, uz nadu da će uskoro sve biti gotovo

Samo da bude gotovo, to je ono što ljudi u Uroševcu žele od pregovora Srbije i Kosova. Političari su im to i obećali, ali umesto rešenja dobili su izolovanost i siromaštvo. A kako to obično biva, gde novca nema, emocija i nacionalnog ponosa ima i na pretek.

Zastave Albanije, OVK (Oslobodilačka vojska Kosova), i tek poneka zastava Kosova, vijore se sa gotovo svake bandere u Uroševcu. I dok zastave čekaju početak obeležavanja nedelje ratnih veterana Kosova, mladi čekaju viznu liberalizaciju kako bi što pre i što dalje pobegli. Budućnost na Kosovu ne vide, ali ne znaju ni šta ih napolju čeka jer nikada nisu imali prilike da izađu van zemlje. I ne haju, niti se plaše, jer u strahu od nemaštine i rata žive od kada znaju za sebe. 

Problemi, želje i nadanje, sve je isto kao i tamo severnije, kod „nas“. I ljudi su isti - srdačni, prijatni, siromašni, razočarani i bez nade. Zarobljeni u svakodnevici, jureći da obezbede golu egzistenciju, kada ugledaju DW mikrofon, u prolazu dobacuju da još jedino u Nemačku veruju. Oni malo hrabriji čak i zastanu, da poruče da jedino trajno rešenje jeste da Srbija prizna Kosovo, kako bi svi zajedno ušli u Evropsku uniju i onda lakše mogli da se presele u Nemačku.

Svi koji znaju srpski, uglavnom stariji, kada čuju odakle dolazim, prvo pitaju da li je u Beogradu i dalje sve isto kao za vreme Jugoslavije i Tita.

I dok muškarci samouvereno staju pred kameru, kao da su jedva dočekali da ih neko konačno pita šta misle o gorućim problemima društva, devojke za razgovor nisu raspoložene. Prvo mislim slučajnost, ali nakon dva dana bezuspešnog pokušaja, počinjem da sumnjam da Drilon i ja nismo dovoljno šarmantni.

Srećom, jedna starija gospođa, objašnjava da nije do nas, već žene pred kameru ne vole da staju jer se plaše da ne kažu nešto što se njihovim muževima ili očevima neće dopasti. Izbezumljen da tako nešto čujem samo nekoliko stotina kilometara od Beograda, shvatam koliko o načinu života na Kosovu ne znam ništa. Drilon sa osmehom objašnjava da su ljudi u manjim sredinama i dalje prilično konzervativni. To „prilično“, prvi put u životu, nateralo me je da razmislim da li je Srbija onda progresivno društvo.

Očekivalo bi se da u paketu sa konzervativizmom ide i religioznost. Međutim, u Uroševcu to i nije slučaj. Iako se sa minareta pet puta dnevno može čuti poziv na namaz, tek nekoliko starijih gospodina se odazove, i to kako bi razmenili koju reč sa vršnjacima na klupi u dvorištu džamije. Za razliku od džamije, zvona pravoslavne crkve, koja se nalazi u istom dvorištu, ne mogu se čuti. Jedini zvuk koji dopire iz crkvenog dvorišta jeste zvuk voki-tokija kosovske policije koja nadgleda ulaz u crkvu.

U Uroševcu od rata Srba nema, a jedini koji tamo živi jeste pop Trajko sa svojom porodicom. Sveštenik Trajko i muslimanski imam Naser, iz susednog dela dvorišta, svakodnevno razgovaraju i sarađuju, a upravo zbog toga pop Trajko dobio je packe iz Beograda. Jednom je javno, pred kamerama, rekao da bi zid koji deli džamiju i crkvu trebalo srušiti, te mu je nakon toga sugerisano da izjave pomirenja nije pametno davati, posebno u „osetljivom“ trenutku kada se pregovara o političkom sporazumu.

Taman kad smo mislili da će pet dana proći bez ikakvih turbulencija, samo što je snimljen i poslednji prilog, dočekuju nas dvojica policajaca u civilu. Došli su jer su građani prijavili da „neki srpski novinari“ šetaju gradom. Ostavlja gorak ukus u ustima saznanje da su ljudi zabrinuti za svoju bezbednost samo zato što nakon mnogo godina čuju srpski na ulicama. Pokušavam da razumem.

Izmučeni ratom, provokacijama i nemaštinom, jedino sigurno što im preostaje je strah. Strah je ono poznato lice koje im već dvadeset godina pruža sigurnost i izvesnost – strah od svakodnevice, strah od ružne prošlosti, strah od neizvesne budućnosti. Ali tu je negde i prikrivena nada. I to ne nada da će uskoro biti bolje, već da će uskoro konačno sve biti gotovo.

Drilon: Mladi na obe strane samo žele bolju budućnost

Moj boravak u Srbiji počeo je odličnom večerom kod Filipa. Njegova porodica me je toplo dočekala. Pozdravili smo se, upoznali jedni druge i seli za trpezu. Filip je bio tako ljubazan da je prevodio sve što je mogao dok smo razgovarali, ali naravno, nakon nekog vremena bilo je previše da tražim od njega da prevodi svaku reč.

Zaglavili smo smešeći se jedni drugima ispred nepremostive barijere – jezika. Nisam mogao da se povežem s njima onako lako kako je to mogao Filip sa starijim građanima Uroševca, obzirom da skoro svi oni govore srpski jezik. U tom smislu nije bilo nikakve velike razlike u odnosu na našu sedmicu u Uroševcu. U oba grada starija generacija je razgovarala sa Filipom, a ja sam čekao prevod.

To mi nije smetalo u Uroševcu, jer već znam kako moji sugrađani generalno razmišljaju. Ali u Šapcu to nije bilo tako. Dok sam imao mnogo potencijalnih znanja i tema za razgovor, nedostajao mi je alat. Nisam mogao da zadovoljim svoju radoznalost u potpunosti: Šta su oni mislili o Kosovu? Da li uopšte razmišljaju o tome? Kako su doživeli vreme rata? Da li žale zbog rata jer su izgubili ili je to zbog zločina koji su počinjeni? Da li žele da se pomire? I još više pitanja koje sam želio da pitam.

Filip i ja smo razgovarali sa građanima i pitali ih šta misle o finalnim pregovorima između Kosova i Srbije. Dok su mlađi uglavnom bili nezainteresovani za tu temu, drugi su sa emocijama govorili „izgubili smo Kosovo“. Neki od njih su čak Kosovarima poželeli sve najbolje i dobar ishod pregovora za obe države. Mišljenja su uglavnom bila pozitivna i nenacionalistička.

Međutim, komentari na društvenim mrežama DW nisu bili takvi. Oni su naše sagovornike videli kao izdajnike, a neki nas čak i optuživali da smo namestili video tako što smo isekli drugačija mišljenja. Što naravno, nismo uradili.

Uočio sam da pozitivne odgovore dobijamo samo u severnom delu Srbije, dok je nacionalizam još uvek bitan u drugim delovima zemlje, gde ljudi i dalje odbijaju da priznaju nezavisnost Kosova.

Ali bih voleo da se vratim na to kako ljudi više puta kažu: „Izgubili smo Kosovo.“ Zvuči malo čudno, zar ne? Bilo je dosta tih neobičnih momenata: Srbi južnu Srbiju nazivaju „centralnom Srbijom“. Sigurno možete pogoditi koji deo je južna Srbija. Tu je i odbijanje da se Kosovo naziva državom, a saznao sam da je to slučaj i sa medijima. Čudno.

Rekli su mi i da se prema Ustavu ne smiju govoriti takve stvari, jer bi to bilo protivustavno, ali mi se to i dalje činilo tako stranim. Imao sam osećaj da je jezik koji su koristili pametno dizajniran da propagira ideju široj populaciji. Što je i uspešno u toj meri da su ljudi uvereni da Kosovari sistematski kupuju zemlju i kuće na Kosovu kako bi promenili etnički sastav do tačke da mogu proglasiti nezavisnost i efikasno „ukrasti“ zemlju. Priča koja zvuči tako smešno da su moji prijatelji, kada sam im ispričao, odgovorili smehom. Ali ipak, neki ljudi u Srbiji iskreno veruju da njihovoj zemlji nedostaje srce.

Mladi koji su znali engleski su bili ljubazni i bilo mi je lako da pričam s njima, baš kao i sa mladima u mom rodnom gradu. Kada bih im rekao da sam sa Kosova, primetio bih očito iznenađenje na njihovim licima. Zanemili bi, a njihove oči odlutale bi od mene do mog domaćina, a onda se ponovo vratile prema meni uz osmeh.

A onda bi usledilo uobičajeno: pitanja o mojim utiscima, nakon čega bi mi poželeli sve najbolje. Ja sam bio jedini Albanac sa Kosova kojeg su sreli i želim im priliku da ih upoznaju mnogo više i da saznaju da su mladi sa obe strane spremni da ostave prošlost i predrasude iza sebe, s ciljem zajedničke dobrobiti.

Bilo je dosta sličnosti između dve zemlje. Od hrane, do manira, sportskih i porodičnih vrednosti. Najvažnija sličnost jeste zajednički cilj mlade generacije da ode na bolje mesto. Uglavnom u Nemačku. Umorni od političkih problema, umorni od nacionalizma, umorni od mržnje, mladi žele samo bolji život.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android