Otvori se, Bela kućo
19. jun 2018.
Kad sve drugo propadne – seti se kako da (uzaludno) potrošiš još novca poreskih obveznika, otprilike tako bi se mogla opisati najnovija ideja ministra spoljnih poslova Srbije Ivice Dačića. A nije da ministar Dačić nije probao sve što mu je bilo na raspolaganju: pevao je visokim zvaničnicima iako pevati ne zna, pričao je na engleskom iako engleski ne zna, prilazio je Trampu sa još uvek nerazjašnjenim motivima – neki kažu zbog autograma, a sam Dačić tvrdi da je američkom predsedniku samo pokazivao naslovnice na kojima stoji Trampe Srbine!
Kada je sve te napore prekrio zaborav, šef diplomatije prisetio se starog dobrog lobiranja. Prema njegovim rečima, Srbija bi morala da izdvoji nekih 500.000 dolara kako bi otvorila vrata Bele kuće i dobila priliku da se u susretu s američkim predsednikom izbori za svoje interese oko Kosova.
Doduše, iako su srpski mediji u naslovima naveli da je reč o pola miliona dolara, Ivica Dačić je u nastavku izjave naglasio da bi to lobiranje koštalo od 50.000 do 150.000 dolara mesečno. Nije objašnjeno koliko meseci bi trajalo to lobiranje, ali u svakom slučaju, mnogi strani i domaći političari smatraju da smo već ušli u sam finiš rešavanja kosovskog problema.
Očajnički potez
Naivno je verovanje da će neko viknuti Otvori se Sezame, a da će to Srbiji otvoriti vrata Bele kuće i da će se onda rešiti svi problemi, ističe za DW spoljnopolitički komentator Boško Jakšić. „Istorijat takvih naprora, najpre sa srpskim kokusom u Americi, a zatim sa pojedinim lobistima koji su bilo zaduženi za promociju srpskih interesa, završili su se s dosta bačenih para i sa nikakvim rezultatima. Tako da, sada očekivati da je pola miliona dolara način da se brzo dođe do Donalda Trampa, u najmanju ruku je neozbiljno“, ocenjuje Jakšić.
Kasno Ivica na Kosovo stiže, tako ovu vest za DW komentariše Naim Leo Beširi, direktor Instituta za evropske poslove. „Lobiranje jeste legitimna stvar, ali mislim da se o tome prekasno razmišlja. Ne znam da li bi čak i dva miliona evra mesečno napravilo neku razliku kada je reč o odnosima Srbije i Amerike, odnosno u stavovima velikih sila o Kosovu. Stoga i ovo vidim kao neki očajnički potez, a pre svega ne znam ni zašto ministar to na ovaj način javno odelodanjuje. Kao da se očekuje da javnost sada kaže: pa dobro, dajte tih 150.000 dolara mesečno”, kaže Beširi.
Naš sagovornik takođe skreće pažnju na posledice koje ovakvi potezi mogu imati i na odnose sa Evropskom unijom. „Sa jedne strane vam je EU strateški cilj, i ona zapravo vodi taj dijalog Beograda i Prištine. Na neki način ovo znači da vi niste zadovoljni kako to ide sa EU, pa sada pokušavate da angažujete lobiste u Vašingtonu kako biste promenili stav Vašingtona. To može iznervirati i zvaničnike u Evropskoj uniji“, upozorava Beširi.
Znate li šta želite?
Skepsu oko promene stava Vašingtona o Kosovu izražava i Boško Jakšić. Smatra da se na stavove Amerike može samo kozmetički uticati. „To znači da bi trebalo prihvatiti činjenicu da SAD nemaju nameru da odustanu od nezavisnog Kosova. Ono gde postoji neki suženi manevarski prostor jeste da se partnerima u Americi objasni da Srbija mora dobiti nešto, kako bi pred domaćom javnošću mogla da pravda taj pravno-obavezujući sporazum. Ali, vi ne možete očekivati bilo kakve ustupke od Amerike ako imate svakodnevnu atmosferu u kojoj se govori o zaveri Amerike i Zapada protiv vlasti, ili kako NATO želi da uništi Srbiju“, primećuje Jakšić.
Sagovornici DW napominju da sam iznos novca o kojem govori ministar Ivica Dačić nije veliki i da to nije puno novca ukoliko se time ostvare neki srpski nacionalni interesi. Ali, kako kaže Naim Leo Beširi, javnost pre svega mora znati šta je uopšte srpska pozicija oko Kosova. „Mi to zaista još uvek ne znamo. Ukoliko bi neko i lobirao za Srbiju u Vašingtonu, moralo bi se znati za šta se lobira? Da li je to Kosovo unutar Srbije, da li se zalažemo za ljude, za institucije, za ljudska prava i životni standard tih ljudi, ili nas zanimaju samo granice i teritorije“, pita se Leo Beširi.
To zaista jeste mali novac ukoliko nešto uspete da dobijete, ističe Boško Jakšić. „Samo saglasnost za Zajednicu srpskih opština svakako vredi tih pola miliona dolara. Što se mene tiče, nemam ništa protiv da damo i 50 miliona dolara ukoliko će se taj problem rešiti tako da zadovolji i neke elementarne srpske interese. Ali, sama ta suma od 500.000 dolara je neozbiljna i pokazuje da iza toga ne stoji nikakav ozbiljan diplomatski projekat“, zaključuje Jakšić.
Pala buva na Trampa
Dodatni problem sa inicijativom ministra Dačića je i činjenica da je srpski predsednik Aleksandar Vučić, uoči američkih izbora 2016. godine, „Klinton fondaciji“ darovao dva miliona dolara. Vučić je tada tvrdio da to radi „jer je pametan“ – a rezultat je poznat. Tramp je ipak postao američki predsednik, a Naim Leo Beširi smatra da to nije promaklo ljudima u njegovoj administraciji. „Očito se to pokazalo kao pogrešan potez, i to dodatno otežava poziciju Srbije. Tramp deluje kao veoma osvetoljubiv, tako da ne verujem da on i njegovi ljudi blagonaklono gledaju na takvu podršku Hilari Klinton u samoj kampanji“.
Boško Jakšić sa druge strane ne misli da je za Trampa to neki važan momenat. „Američka politika prema Srbiji i regionu se suštinski ne menja, a taj nespretan potez je, što bi narod rekao, pala buva na Trampa“, slikovit je Jakšić.
Vučić trči izvan stadiona
Motiv za ovakvu inicijativu se vidi i kao želja ministra Dačića da parira diplomatskim naporima prištinskih vlasti. U tom smislu se ističe da predsednik Kosova Hašim Tači već ulaže dosta novca u lobiranje, i sada se ovo vidi kao trka ko će pre do Donalda Trampa. Naim Leo Beširi kaže da ga „sve to podseća na balkanski način razmišljanja gde vi nekome tutnete neke pare a on vam nešto završi. To u Americi ne ide uvek baš tako“.
A Boško Jakšić misli da je albanska strana tu u velikoj prednosti, i da je zaista neozbiljno što se srpska diplomatija posle 15 godina setila da postoji lobiranje. „Ako se već koristi atletska terminologija, u ovom slučaju Hašim Tači trči u prvoj stazi, a Aleksandar Vučić još uvek trči oko stadiona“, ocenjuje Jakšić.