Sećam se 15. septembra 2008. godine kao da je bio juče. Tokom vikenda koji je tome prethodio su tadašnji američki ministar finansija Henri Paulson, šef Federalnih rezervi Ben Bernanke i vodeće glave Vol strita očajnički – i naposletku uzaludno – tražile kupca za banku Leman koja je bila pred bankrotom. Leman je morao da prijavi insolventnost. Ostala je gomila dugova od 600 milijardi dolara. Posao je izgubilo 25.000 ljudi u ovoj banci, a milioni su ostali bez pretežnih delova svoje imovine kada su berze doživele krah.
Svetska privreda je stala, kao da je neki kurcšlus prekinuo snabdevanje strujom. Usledila je najdublja recesija posleratnog vremena. Privreda je na svetskom nivou opala za više od dva odsto, a još teže posledice sprečene su tek podruštvljavanjem privatnih gubitaka i tako što su centralne banke širom sveta upumpavale svež novac u ekonomski krvotok.
Taj 15. septembar 2008. mi neizbrisivo ostaje u sećanju jer je brutalno pocepao ekonomsku teoriju u koju ranije nisam sumnjao. Tokom studija na Univerzitetu u Bernu imao sam privilegiju da me podučavaju neki od najvećih teoretičara novca. Ubedili su me u principe monetarizma. Oni kažu da brži rast količine novca od količine dobara vodi odgovarajućem rastu cenu jer dobra postaju traženija i, samim tim, skuplja.
Ali iako su centralne banke širom sveta preplavile finansijska tržišta novcem – ti talasi osećaju se do danas – nije bilo inflacije. Očigledno je da jedan od postulata makroekonomije ne važi od finansijske krize: jači rast volumena novca od volumena dobara možda jeste neophodan, ali ne i dovoljan preduslov za inflaciju.
Sa druge strane rastu cene akcija i nepokretnosti, a time i kirije, što čini svakodnevicu manje imućnog dela društva znatno skupljom. To opet vodi užarenoj diskusiji o tome kako se inflacija uopšte meri: da li treba uračunati hedonizam, to jest povećanu potrošnju skupljih dobara? Ili treba pratiti samo suštinsku inflaciju, promene cena kod sezonskih proizvoda i sirovina? Ili vrednost imovine, kretanje berzi i cene nekretnina? I tu je finansijska kriza otvorila pitanja koja do danas čekaju na odgovor.
Kao da kraj monetarizma nije bio dovoljan, pre deset godina sam morao da se oprostim i od drugog „aksioma“ ekonomske nauke. Jer godinama pre kraha su me ubedila saznanja američkih nobelovaca da je na finansijskom tržištu efikasnost pravilo dok su greške tek izuzetak. Deregulacija tržišta na početku novog milenijuma zasnivala se upravo na hipotezi o efikasnosti: berzanski kursevi će, kaže hipoteza, uvek racionalno i tačno oslikavati stanje stvari. Svaka nova informacija dovodi do novog prilagođavanja kursa.
Finansijska kriza je raskrinkala hipotezu o efikasnosti kao teoretsku igrariju bez empirijskog sadržaja. Ponašanje na finansijskim tržištima je pokretano očekivanjima o očekivanjima ostalih igrača. Posledica toga je imanentna sklonost čoporativnom ponašanju i samoostvarenju proročanstava: ako akteri na tržištu očekuju rast neke cene, to privlači špekulante koji se klade na rast cena. Time cena zbilja i raste. Početna očekivanja su tobože ispunjena. A to opet privlači nove špekulante za sto.
Kada svi igrači veruju u pogrešan model, on isprva izgleda kao istinit. U suštini je to pak kao igra muzičke stolice koja se naprasno završava kada pojedini investitori zarade pare, drugi izgube veru u dalji rast cena i panična prodaja izazove pucanje prenaduvanog mehura.
Kriza finansijskih tržišta je pokazala kako su ukupnu ekonomiju uzdrmali snažni lični interesi i egoizmi bankarskih menadžera, berzanskih trgovaca, rejting-agencija i finansijskih instituta. Algoritmi visokofrekventne trgovine ne daju pet para na realnost. Sve što njih zanima su berzanski kursevi koje su sami proračunali nanosekundu ranije.
Otuđeni od svih makroekonomskih osnovnih brojki tako špekulanti pred sobom šutkaju tržišta roba, rada i kapitala kao da su lopta. Umesto da budu ulje za podmazivanje realne privrede i da se pobrinu da tržišne transakcije prolaze u najboljem redu, finansijska tržišta su postala benzin u vatri koji od pojedinih makroekonomskih žarišta stvara stihiju koja guta celu svetsku privredu.
Ekonomista Vilijam Vajt nije jedini koji misli da ekonomska politika i nauka od bankrota Lemana nisu naučile ništa ili su naučile vrlo malo zbog čega nam preti još veći krah nego 2008. godine. Mnoge činjenice govore u prilog tome da situacija nije stabilnija ili otpornija na krize nego pre deset godina. Nepromenjeni su ogromni deficiti u teoriji i praksi kada se radi o proceni disruptivnih razmera krize finansijskih tržišta.
Još uvek ekonomisti prečesto koriste zastarele ideologije za razumevanje i objašnjavanje nove realnosti. Saradnja finansijskih tržišta i realne privrede na obostranu korist još uvek je otežana sopstvenom dinamikom, sitnim interesima i pogrešnim ubeđenjima. Novo ekonomsko doba nije ispraćeno promenom shvatanja – ni u privredi, ni u ekonomskoj nauci.
*Tomas Štraubhar, 1957, je švajcarski ekonomista i istraživač migracija. Predaje međunarodne ekonomske odnose na Univerzitetu u Hamburgu. Od 1999. do 2014. bio je direktor Hamburškog arhiva svetske privrede i njegovog Hamburškog instituta za svetsku privredu.