Otupela gomila
Uljuljkali smo se u bezbednosti, u najmanju ruku u zapadnom delu sveta. Iz pepela oba svetska rata nikle su institucije čiji je smisao bio da predstavljaju bedem pred novim slomom civilizacije. Površni posmatrač je imao utisak da se nakon pada komunizma i evropski istok oporavlja. Demokratija, ljudska prava, podela vlasti, sekularna država, sloboda medija, Evropska unija, prvo Liga naroda, a posle Ujedinjene nacije.
Danas se sva ta dostignuća svojim ponašanjem potkopavaju populisti i mase koje ih slede. U Americi se Tramp ruga sudijama i medijima, važnim stubovima slobodarskog poretka. Ponegde su u Evropi desničarski populisti i na vlasti pa pretumbavaju društva i političke sisteme svojih zemalja sve dok ne počnu da liče na njihove antiprosvetiteljske, autoritarne face. Drugi vrebaju svoju priliku čeznući za vlašću da bi činili isto to. Oni tolerišu i podstiču antisemitizam, netrpeljivost prema strancima, nostalgiju krvi i tla.
Mada je vladalo uverenje da je EU zajednica vrednosti, sada se pokazuje da je oportunistički Istok želeo samo privredni oporavak i rast. Čak ni zapadne zemlje nisu neizostavno mislile na vrednosti već na tržišta. Za sebe govore trenutno desolidarisanje istočnih zemalja ali i duga, udobna pasivnost severnih zemalja prema Italiji i Grčkoj kada se radi o izbeglicama.
Jedna periferna zemlja, nekima nepoznata, a za druge meta negativnih klišea, u toj situaciji postaje mali svetli primer. Rumunija nas uči da može bolje. Stotine hiljada ljudi su izlazile na ulicu iz noći u noć demonstrirajući protiv korumpirane Vlade. Ona je mislila da je potkupila stanovništvo povećanjem penzija i plata. Narod je bio drugog mišljenja.
Masa je nosila plakate sa napisima: „U pravnoj državi lopovi su u zatvoru“, „Mi hoćemo pravdu, a vi korupciju. Ništa nam nije zajedničko“, ili „Ništa vam ne opraštamo“. Isto tako, iz samog građanskog društva nastao je pokret poštenih građana koji je na parlamentarnim izborima osvojio čak osam odsto glasova. Megalomanski nacionalizam, poput onog u Mađarskoj, Poljskoj ili Rusiji, skoro da ne igra više nikakvu ulogu u Rumuniji. Ova zemlja je dakle primer kako stvari mogu i drukčije da se odvijaju.
Na Zapadu mi nedostaju stotine hiljada, pa i milioni prosvećenih ljudi koji bi izašli na ulice i trgove i svakodnevno nedeljama demonstrirali protiv brutalizacije i opasnosti koja dolazi sa krajnje desnice. Nedostaje mi takvo duboko ogorčenje koje bi ljude pokrenulo na delovanje i za aktivno zalaganje za druge ljude. Za svoje sugrađane, a time i za sebe.
Naime, kad populisti obave posao sa drugima, doći će red i na tebe. Oni nemaju kočnica, a rulja i očekuje da ih nemaju. I moraju stalno snabdevati tupu masu novim opasnostima i novim metama za mržnju. Kad počne da okleva, populista je gotov. Poput požara, populizam ima potrebu za kiseonikom mržnje da bi se raširio. Najpre je to mržnja prema Arapima, pa prema Jevrejima, homoseksualcima, neprilagođenima, a posle i mržnja prema tebi.
Umesto da formiramo prosvećenu masu i izvršimo pritisak, mi brekćemo nad našim bogato postavljenim trpezama, pomalo negodujemo i žestimo se i naposletku napišemo nešto na Fejsbuku.
Trebalo bi da budemo pred parlamentima svojih zemalja, na ulicama i trgovima. Trebalo bi da živimo po vrednostima, a ne samo da o njima pričamo. Mi bi trebalo da stvorimo tu razliku. Kao što reče jedan poznati pisac – nema dobra, osim ako ga činiš. Postoje ljudi koji instinktivno osećaju da moraju nešto da učine. Njihov unutrašnji kompas i samopoštovanje su još uvek u dobrom stanju. Oni sa sebe stresaju svaku ukočenost kao medved posle zimskog sna i putuju tamo gde su drugima potrebni, da pomognu izbeglicama. To je važno, ali suzbija samo simptome, ali ne i uzroke moralne krize naše epohe.
*Autor Katalin Dorijan Floresku rođen je u Rumuniji. Od 1982. živi u Švajcarskoj. Studirao je psihologiju i psihopatologiju u Cirihu i potom radio u Centru za pomoć narkomanima. Za roman „Jakob odlučuje da živi“ dobio je 2011. Švajcarsku nagradu za knjigu. Prošle godine je u Minhenu objavio roman „Čovek koji donosi sreću“.