„Ostalo je malo toga što je nemačko“

Ovde svako zna ko je Sabine Galuška. Ta 57-godišnjakinja ima cvećaru u centru Bad Godesberga, na samoj glavnoj ulici. S kupcima ne razgovara samo o cveću. I šta kaže o aktuelnoj raspravi o zabrani nošenja burke i nikaba u Nemačkoj? Sa uzdahom kaže: „Jednostavno nije lepo da ovde svi hodaju pod velom. Pa ni mi ne idemo pod velom na ulicu.“" Sabine deluje zabrinuto: „Jednostavno bih vrlo rado da znam ko se krije ispod vela.“

Nisu „sve“ žene u Bad Godesbergu pod nikabom ili burkom. Kad hodate gradom, uočavate velike kontraste. S jedne strane, mlade devojke u kratkim pantalonama i uskim majicama, a s druge, mnoge žene s maramom na glavi. Ima i žena s nikabom. Nikab pokriva lice, ostavljen je samo prorez za oči. Ali nema nijedne žene s burkom, dakle čiji su telo i lice kompletno pokriveni, pa se ne vide ni oči.

Niko ne želi otvoreno da govori

Jedna prolaznica zastaje: „Znate, ne mogu ništa loše da kažem o Arapkinjama. One su prema meni većinom ljubazne, neke me i pozdrave. Ali je jednostavno šteta što ne pokazuju svoje lice.“ Žena za kratko prestaje govoriti. Vidi se da se trudi da joj ne izleti nijedna pogrešna reč: „To potpuno pokrivanje, to spada u njihovu kulturu, oni to sigurno ne rade da bi nas ljutili.“ Ipak, dodaje da bi bilo lepo da se „kada se ide u drugu zemlju, prilagodi običajima te zemlje, jer bi inače trebalo otići negde drugde“.

Ona ne želi da kaže ime, a odbija i fotografisanje. Mnogi prolaznici u Bad Godesbergu ne žele ništa da kažu o zabrani burke ili recimo o izbeglicama. Kažu da se plaše da bi mogli da budu pogrešno shvaćeni i da ih okarakterišu kao desničare. Tom četvrti grada Bona kruži mnogo glasina. Mnogo toga se potajno priča. Govori se o „posrednicima“ koji potajno kupuju stanove za arapske poslovne ljude. Drugi pak pričaju da „Arapi“ plaćaju više stanarine. Jedan sredovečni muškarac kaže: „To je ovde već dvostruki moral. Svi vole arapski novac, ali ljude koji stoje iza njega – ne.“ I on želi ostati anoniman.

Ne uspeva nam ni da stupimo u razgovor s arapskim poslovnim ljudima. Uglavnom kratko odgovaraju da „ne žele probleme“. Nemogućim se pokazao i pokušaj razgovora s jednom od žena pod velom ili njihovim pratiocima. Većina ih ubrzava korak čim vide mikrofon.

Nargila-barovi su svuda

Vraćamo se u cvećaru Sabine Galuške. Tu zatičemo jednu mušteriju koja želi da razgovara s nama. Simone Lavan ima 50 godina. Ne želi da je fotografišemo. Smatra da je zabrana nikaba i burke nepotrebna, jer je to samo vrh problema čiji se koreni nalaze negde drugde: „Kod arapskih muškaraca svaki dan doživljavam te predrasude prema ženama. Dovoljno je da odete u bilo koji arapski kafić. Svaki put kada se samo prolazi pored takvog kafića, upućuju vam prekorne poglede.“ Ona kaže da se ne plaši toga, ali: „Žalosno je da se neko tvojoj sopstvenoj zemlji loše ponaša prema tebi.“

Mnogo više od političkih rasprava muče je promene na ulicama. Nedavno je zatvorena gostionica „Enhen“, poslednji tipični badgodesberski ugostiteljski objekat. „Svuda se otvaraju ti nargila-barovi, svuda se oseća taj slatkasti miris.“ Pomalo je očajna: „Ovde nema više ništa što je nemačko ili italijansko. Sada svuda sve piše na arapskom.“

„Svuda“, „sve“ – slično kao i kod pitanja nikaba i burke i tu se mnogo toga generalizuje. Pa ipak, po povratku navraćamo u jedan nemački supermarket. I zaista: na etiketama proizvoda, pored nemačkog i engleskog, stoje i natpisi na arapskom.