Trenutno gorući međunarodni problem – Sirija, u Istanbulu je ovog 10. oktobra na jedan dan bio (skoro) zaboravljen. Velika tema bilo je pitanje energetike. Redžep Tajip Erdogan organizovao je na Bosforu 23. Svetski energetski kongres. Najpoznatiji govornik zvao se: Vladimir Putin. Ruski i turski predsednik iskoristili su taj forum za izjave o energetskoj politici i vizijama za budućnost. A onda su dvojica državnika, na marginama kongresa, prisustvovali potpisivanju obavezujućeg ugovora o izgradnji gasovoda „Turski tok“.
Postepena normalizacija odnosa
Na prvi pogled sve izgleda kao ubrzano približavanje te dvojice političara, jer ovo je već treći njihov susret u roku od dva meseca. Erdogan je posetio Sankt Peterburg 9. avgusta, početkom septembra razgovarali su i tokom Samita G-20 u kineskom Hangdžou, a sada su se sastali u Istanbulu. Prema zvaničnim navodima, u tom periodu su vodili i dva duga telefonska razgovora.
Da li se to formira svojevrsna osovina Moskva-Ankara koja bi za Zapad mogla da postane izazov ili čak problem? To je pitanje koje Evropskoj uniji, a pre svega u NATO zaokuplja pažnju brojnih političara i komentatora. Odgovor je jasno: „Ne“. U trenutno gorućem međunarodnom konfliktu – Siriji, oba predsednika, koje u svetskim medijima sve češće opisuju kao „car“ i „sultan“, de fakto su protivnici. Njihove geopolitičke ambicije se na toj teritoriji direktno sudaraju.
Obostrano tolerisanje u Siriji
Taj rivalitet je u novembru 2015. godine doveo do obaranja ruskog bombardera na tursko-sirijskom graničnom području od Turske avijacije. Moskva je nakon toga započela pravi propagandni i ekonomski rat protiv svog istorijski zakletog neprijatelja na području Crnog mora. Ono čemu smo bili svedoci u poslednja dva meseca samo je pokušaj dva vladara, koji trenutno vode naglašeno antizapadni kurs, da zakopaju ratne sekire i, u najmanju ruku, doprinesu normalizaciji bilateralnih odnosa. Tako je Putin, u zajedničkom saopštenju za štampu sa Erdoganom, najavio ukidanje ruske zabrane uvoza turskog voća i povrća, što je stupilo na snagu odmah. Samo dva meseca ranije u Sankt Peterburgu, gospodar Kremlja na to još uvek nije bio spreman.
Što se tiče pitanja Sirije, poslednjih sedmica se čini da vlada, u najmanju ruku, obostrana prećutna tolerancija: Ankara trpi rusku podršku Asadovom režimu i rastuće rusko prisustvo u Siriji, a Moskva sa svoje strane ne protestuje protiv turskog napredovanja na severu zemlje. Na zajedničkoj konferenciji za novinare dvojice predsjednika, čule su se opšte floskule o neophodnosti da se okonča krvoproliće i omogući dostavljanje humanitarne pomoći Alepu, pri čemu je Putin (još jednom) više upućivao na kritike na račun Amerikanaca, nego što je govorio o tome šta je zajedničko sa Turskom.
Erdoganova vizija Turske kao energetske velesile
Dvojica predsednika bili su mnogo produktivniji kada je reč o energetici. Tu postoji najviše dodirnih tačaka između njih, kao i očigledni napredak. U prisustvu Erdogana i Putina je, nakon dve godine potrebne za razradu ideje uključujući i krizu u odnosima, konačno postavljena prva cev za gasovod „Turski tok“ kroz Crno more. Reč je o dva ogranka gasovoda: jednom predviđenom za snabdevanje evropskog dela Turske, a drugom za snabdevanje Grčke i verovatno Italije. To je dobra vest za ruskog energetskog giganta „Gasprom“ jer to povećava šanse za isplativost. Međutim, koncern će ipak morati da proguta i knedlu: Putin je Turskoj dao popust za ruski gas.
Zaključivanje ugovora je dobra vest i za Grke, odnosno za njihova radna mesta s obzirom na izgradnju gasovoda – ali je loša za Ukrajince. Plan Kremlja da prekine unosni tranzit gasa kroz njihovu zemlju dobija konture. Ni Bugari ne bi trebalo da budu oduševljeni jer i oni su želeli da svoju zemlju pretvore u mesto u kome se obavlja međunarodni pretovar zemnog gasa.
Ipak, čini se da je Edrogan sada ponovo zainteresovan za tu ideju, a Putin ga pri tom podržava. Tako se turski predsednik u svom govoru na Svetskom energetskom forumu snažno zauzeo i za tranzit turkmenistanskog gasa kroz njegovu zemlju. Najavio je i treći projekat izgradnje nuklearke – s ciljem da se deset odsto domaće, turske proizvodnje električne energije dobija iz nuklearne energije.
Prvu turski atomsku centralu će, kako je poznato, da gradi Rusija. Na to je Putin posebno ponosan. Ruski predsednik demonstrativno se i dalje zalaže za fosilne energente i nuklearnu energiju i ne drži mnogo do obnovljive energije. On je to u Istanbulu nedvosmisleno i pokazao. Po tom pitanju, Putin u Erdoganu vidi istomišljenika i partnera. Ako se dakle i bude razvila nekakva osovina Moskva-Ankara, onda će ona biti u energetsko-političkom smislu.