Oskari za Austriju

Morao je da dođe holivudski reditelj da bi nemačkom filmu pokazao koliko talentovan glumac ovde postoji. Austrijanac Kristof Valc nije, istina, bio nepoznat na filmskoj i televizijskoj sceni u Nemačkoj, ali je, s današnje tačke gledišta, godinama bio zapostavljan. Tri decenije je Valc igrao uloge, ponekad i u popuno beznačajnim filmovima, nastupao na nemačkim i austrijskim pozornicama. Među poznavaocima je slovio kao glumac koji može da glumi različite karaktere. Ali, tek mu je Kventin Tarantino pre četiri godine u filmu „Neslavna kopilad“ dao pravu ulogu.

Oskar lovcu na glave

Sad je to ponovo učinio. Ponovo je Valc igrao u Tarantinovom filmu i uspeo. Kao i 2010. dobio je Oskara za najbolju sporednu ulogu, što je veliki uspeh. U Tarantinovom filmu „Oslobođeni Đango“ taj Austrijanac igra ulogu lovca na ljudske glave koji prati jednog roba u čudnom i brutalnom osvetničkom pohodu. I ponovo je ta uloga Valcu pružila priliku da pokaže svoje glumačke veštine: da se u kratkom vremenu menja između vica, cinizma, domišljatog sarkazma i čiste osećajnosti. Ono što Valc pokazuje pred kamerom predstavlja vrhunsku glumačku veštinu.

Valcov sunarodnik Mihael Haneke još duže je u filmskom poslu i na početku je i sam želeo da postane glumac. To što od toga nije bilo ništa, naknadno se može nazvati srećnim razvojem događaja, jer evropski film je tako dobio jednog velikog reditelja. Ni to se dugo nije naziralo. Kao i Kristof Valc, i Haneke dolazi iz televizijske produkcije, u njoj je odrastao i izučio zanat. Ali, tek je veliko platno pokazalo svu veličinu njegovog talenta.

Psihogrami života

Godine 1989. Haneke je snimio film „Sedmi kontinent“. Onaj ko je pogledao taj film sigurno ga nikada neće zaboraviti. Priča jedne porodice iz srednje klase koja je počinila samoubistvo imala je sve ono što će karakterisati i kasnije Hanekeove filmove. Zastrašujuće precizan pogled na ljudska i društvena stanja, koji gledaoca nemilosrdno obuzima i više ga ne pušta. Uvek su to bile priče koje se tiču svih ljudi. Ali, često i teški filmovi, ozbiljni i misaoni, i pritom intelektualno briljantni. Kao gledalac, čovek mora da im se prepusti.

Hanekeov novi film „Amour“ (Ljubav), za koji je dobio Oskara u kategoriji najboljeg filma van engleskog govornog područja, takođe obrađuje temu koja se tiče svakog. Ali, on nije zabavan u smislu uživanja u večernjem odlasku u bioskop. Tema je par koji dugo živi zajedno, koji je dugo delio dobro i zlo i sad se nalazi pred smrću. Film govori o starosti, bolesti, bilansu jednog života. Mihaelu Hanekeu očigledno su dobro došle studije psihologije i filozofije. Pravo je majstorstvo kako svoje glumce angažuje i vodi; u filmu „Ljubav“ to su veličanstveni Emanuel Riva i Žan-Luj Trentinjan. I to ne samo što se tiče inscenacije – Haneke se pokazuje i kao veliki poznavalac ljudi.

Nemački i austrijski koreni

Valc i Haneke su Austrijanci. Valc je rođen u Beču, ali ima i nemačko državljanstvo. Haneke je rođen u Minhenu, ali se odavno odselio u Beč i tamo odrastao. Ali, i nemački film može da bude malo ponosan na dva nova dobitnika Oskara iz susedne Austrije.

Valc je godinama glumio u nemačkim televizijskim filmovima, a neki reditelji su uspevali da ga dovedu do toga da pokaže vrhunske rezultate. Nezaboravan je na primer njegov nastup kao pevač šlagera Roj Blak ili kao beskrupulozni otmičar u filmu „Ples sa đavlom – otmica Riharda Etkera“. Ali, Valc je hteo i mogao više. Njegov prvi Oskar bio je početak karijere međunarodne zvezde, u kojoj je radio i sa rediteljima kalibra jednog Romana Polanskog. Valc stalno naglašava da se smatra Austrijancem, a ne Nemcem. Prilikom dodele Oskara čak nije hteo ni da reporterima odgovori na nemačkom kada su ga iz njegove domovine zamolili za kratku izjavu. Teško je zamislivo da Valca mogli ponovo da vidimo u nekim malim nemačkim TV-produkcijama. Kristof Valc je sada dvostruki dobitnik Oskara, međunarodna filmska zvezda.

Evropski intelektualac

Kod Mihaela Hanekea stvari izgledaju drukčije. On već odavno pripada među najveće evropske redatelje. Već je osvojio sve: od Zlatne palme do Evropske filmske nagrade. I ne može se tvrditi da je Oskar za film „Ljubav“ kruna njegovoga dela. Onaj ko poznaje Hanekea i zna šta on misli o Holivudu i komercijalizaciji filma, taj zna da mu je možda važnija Zlatna palma koju je 2009. osvojio sa filmom „Bela traka“ nego američka nagrada. Pokazatelj toga sigurno je i činjenica da se Haneke, u noći dodele Oskara, kao jedini od ovogodišnjih dobitnika nije pojavio iza pozornice gde se obično daju kratki intervjui.

Ipak, on se od sveg srca raduje Oskaru za film „Ljubav“. To je evropska koprodukcija za koju su novac dale Francuska, Austrija i Nemačka. On time jača i evropski film. To što je preko Štefana Arnda i njegove firme „X-Filme Creative Pool“ jedan nemački producent sufinansirao film „Ljubav“, pokazuje ne samo osećaj nemačkih producenata za veliku evropsku filmsku umetnost, već i Hanekeovu povezanost s nemačkim i evropskim filmom.

Autori: Johen Kirten / Anto Janković
Odgovorni urednik: Ivan Đerković