Oružje i opravdanja za 370 milijardi dolara

Najnovije brojke Međunarodnog instituta za mirovna istraživanja iz Stokholma (SIPRI) pokazuju da je 100 najvećih preduzeća za proizvodnju oružja i vojne opreme u svetu prošle godine prodalo oružja i vojnih usluga u vrednosti od 370 milijardi američkih dolara. Koliko god ta svota zvučala suludo, iz SIPRI navode da je ta brojka pokazatelj da je došlo do smanjenja prodaje oružja za 0,6 odsto. O tome DW razgovara Od Fleran, direktorkom programa za vojne izdatke u ovom švedskom institutu.

DW: Kreće li se svet ka mirnijim vodama, pa makar i puževim korakom?

Od Fleran: To ne bi bio ispravan zaključak jer je prodaja top 100 preduzeća za proizvodnju oružja i vojne opreme 2015. godine iznosila 37 odsto više od prodaje zabeležene 2002. godine. To je značajan porast. I to iako je prodaja oružja u tim preduzećima u proteklih pet, šest godina već opala. Najveća prodaja je zabeležena 2010. godine. A lagani pad proteklih godina slabi.

Šta su, prema Vašem mišljenju, najvažniji trendovi na temelju novih podataka?

Najveća smanjenja su zabeležena kod firmi iz SAD. Njihov obrt je opao za 2,9 odsto. To je ujedno i uzrok trenda opadanja ukupne prodaje kod 100 najvećih preduzeća – jer 39 njih dolazi iz SAD i odgovorno je za 56 odsto prometa od tih 100 najvećih na svetu. Evropska preduzeća su se, opet, prošle godine posebno dobro razvila, pre svih francuska. U Velikoj Britaniji se trend opadanja prodaje iz proteklih godina sada okrenuo u drugom smeru. A i nemački proizvođači oružja dalje rastu. Tako da to donekle izjednačuje opadanje prodaje oružja u američkim firmama. Neke zemlje u ubrzanom industrijskom razvoju takođe beleže znatan rast – posebno Južna Koreja. Tamo je prodaja oružja protekle godine porasla za više od 30 odsto.

Šta se krije iza tolikog povećanja u Južnoj Koreji?

Percepcija aktuelnog stanja ugroženosti u Južnoj Koreji je osnovni motiv za tako veliki i obuhvatan program naoružavanja. Cilj je stabilizacija industrije naoružanja koja je sedamdesetih podignuta uz američku i evropsku pomoć. Shodno tome Južna Koreja nastoji da pojačano svoje oružje proda u sopstvenoj zemlji. Drugi razlog je što je Južna Koreja proteklih godina zabeležila određeni uspeh na međunarodnom tržištu.

Ostanimo malo kod istočne Azije: Kina već decenijama masivno naoružava vojsku. Ali o Kini ni reči u vašem novom izveštaju.

Nekoliko godina smo veoma precizno posmatrali Kinu. Naš glavni problem tamo je nedostatak transparentnosti kad je u pitanju predstavljanje statistika velikih kineskih konglomerata oružja. Ti konglomerati proizvode kako vojne, tako i civilne proizvode. Ali kad su u pitanju brojke, onda često ne razlikuju ta dva područja. Tako ne znamo kome prodaju, a ne znamo ni cene njihovih proizvoda kad ih prodaju sopstvenoj državi. Metodološki problemi su tako veliki, da te brojke ne bi bile uporedive s drugim brojkama, ukoliko bismo ih uključili u izveštaj. Međutim, pretpostavljamo da bi se više kineskih preduzeća našlo među najjačih 100, verovatno neka i među najjačih 25.

Pri pogledu na brojke upada u oči da četiri petine iznosa od prodaje oružja otpada samo na SAD i Zapadnu Evropu. A Zapad sebe posmatra kao „snagu mira"! Kako to objasniti?

SAD i zemlje Zapadne Evrope imaju velike i obuhvatne vojne industrije. U SAD je ta industrija nasleđe Drugog svetskog rata. Za vreme Hladnog rata – a i posle – se ta industrija dalje razvijala zbog visokih vojnih troškova. I Zapadna Evropa se nakon Drugog svetskog rata ponovno naoružala, posebno nakon osnivanja NATO. Za vreme Hladnog rata su Francuska, Velika Britanija, Italija, Španija i Nemačka izgradile firme za proizvodnju vojne opreme i oružja kako bi u nabavci opreme bile nezavisne. Taj stav se održao i nakon okončanja Hladnog rata. Brojne zemlje su zainteresovane da održe sposobnost proizvodnje oružja – u svim sektorima ili barem u većini njih. Za zemlje Zapadne Evrope, međutim, to postaje sve teže jer je veoma skupo dugotrajno održavati vojnu industriju. Evropljani stoga izvoze oružje, kako bi održali svoju proizvodnju.

I tu u igru ulazi raskorak sa viđenjem sebe kao „snage mira". Razloge za izvoz se uvek pronalazi, iako se prodaje zemljama koje su uključene u sukobe ili koje imaju bedno stanje ljudskih prava. Recimo Francuska je prodaju borbenih aviona Egiptu obrazložila borbom protiv terorizma. Uvek se nađe neki razlog na koji se zatim poziva i onda se pretpostavlja da to nije nespojivo s „snagama mira". To se onda obrazlaže ovako: garantujemo sigurnost, garantujemo stabilnost, odgovaramo na određene pretnje.