Akcija je delovala spontano i nekoordinisano: grupa ljudi probija ograde ispred zgrade Rajhstaga, penje se po stepenicama i pokušava da se približi staklenom ulazu u zgradu. Sve to propraćeno mahanjem zastavama Nemačkog Rajha, simbola desničara i antidemokrata, i uzvikivanjem poznatih poruka.
Navala je brzo prestala, ono malo policajaca je sprečilo nasilnike da uđu u zgradu, policijsko pojačanje koje je ubrzo stiglo je ponovo očistilo prostor ispred zgrade u kojoj zaseda nemački parlament. Dakle, ništa strašno?
Upravo suprotno! Jer ekstremna desnica u Nemačkoj i dalje radi po svom planu, a ova akcija se dobro uklapa u taj plan.
Mnogi savremeni ekstremisti s krajnje desnice poseduju novu vrlinu: oni su strpljivi. Ne pada im na pamet da svim silama prodri u zgradu Rajhstaga. Dovoljno im je medijski efektno mahanje zastavama propalog carstva.
Ovakav pristup motiviše pristalice, a ostatak društva je srećan jer se „ništa nije dogodilo“. To pokazuje novu strategiju ekstremne desnice: ona izbegava greške koje su joj proteklih godina stajale na putu ka više moći i društvenog priznanja.
Najvažniji cilj okupljenih pred Rajhstagom, naime, nije zaista bilo zauzimanje zgrade parlamenta. Oni su hteli da ostvare upravo ono što je usledilo: talas ogorčenja i kritika. Članovi vlade, poslanici pa čak i sam predsednik najoštrije su osudili ovu akciju.
Naravno da je osuda ispravna reakcija. Ali problem je što kritika ne uviđa da je upravo njena reakcija deo desničarske strategije. Proteklih godina su provokatori često praktikovali ovu taktiku bockanja. Tako se javnost sve više privikava na ispade desničara, a brza kritika se svela na ritual.
Na kraju krajeva, tako misli većina, desničari još nisu izazvali neku veću katastrofu. Umesto toga se motiv ekstremne desnice sve dublje infiltrira u društveni mainstream. Poruka je: „Političari bi konačno trebalo da se bave pravim problemima građana!“
Ova tehnika mimikrije desnih širitelja mržnje je toliko uspešna da njihovo marširanje na protestima protiv pandemijskih mera više nikome preterano ne smeta. Uprkos činjenici da većina demonstranata ne deli njihove stavove, ekstremnoj desnici uspeva ovo igranje uloge nevinašca i pomicanje granica onoga što se sme javno reći.
Ali šta neprijatelji demokratije žele da postignu? Njihov cilj je etnički čisto rasističko društvo koje ne poznaje demokratiju pa tako ni slobodne medije. Jedino što je još važno je sopstveno mišljenje. Useljenici i oni koji razmišljaju drugačije u ovakvom društvu ne bi bili poželjni.
Uzora za ovakvu politiku ne manjka, treba samo baciti oko na Poljsku i Mađarsku gde su protivnici otvorenog društva već godinama na vlasti.
Ali i u Nemačkoj su protivnici otvorenog društva prilično napredovali poslednjih godina. U subotu ih je policija doduše zaustavila ispred ulaza u parlament, no zagovornici njihovih ideja već godinama sede s druge strane ulaza, u samom parlamentu.
Od izbora 2017. u Bundestagu sede i provociraju poslanici desničarske Alternative za Nemačku kao najveća opoziciona stranke. Konstantnim širenjem neprijateljstva naspram muslimana, useljenika, političkih protivnika, crkava i društvenih organizacija, AfD-ovi poslanici potkopavaju vrednosti slobodarskog Ustava Nemačke.
Tu leži prava opasnost akcija poput one u subotu s pokušajem nasilnog ulaska u Rajhstag. Cilj je da građani i dalje misle da se radi o šačici onih koji izazivaju kaos i nemaju nikakav i da na kraju ne shvate opasnost koja zapravo preti.