Retko se ovde, u političkoj centrali Evropske unije u Briselu, pokazuju osećanja. Ali ovih dana, kada odlazak Ujedinjenog Kraljevstva postaje realnost, ništa nije kao inače. Otkako je održan referendum, neprestano sam izveštavao o Bregzitu, analizirajući sve uspone i padove.
Sebe smatram hladnim, ali kada je u četvrtak uveče Veliki trg u srcu Brisela zasvetleo u bojama britanske zastave i kada je nekoliko Britanaca poslednji put mahalo zastavom EU, ipak sam se naježio. U Briselu vlada seta, pa čak i tuga, jer je nakon 47 godina otišla važna, pragmatična i uspešna zemlja.
Po prvi put otkako sam dopisnik iz Brisela video sam kako u parlamentu spontano počinje da se peva jedna engleska pesma i kako teku iskrene suze. Postoji i emocionalna, a ne samo racionalna veza sa Velikom Britanijom i Britancima, koji su učestvovali u radu institucija Evropske unije.
Ostaće simpatije prema ljudima u Kraljevstvu. U meni će ostati i lično nerazumevanje Bregzita. I nakon brojnih diskusija sa pristalicama Bregzita, nisam uspeo da shvatim koju realnu prednost oni očekuju od izolacije.
Kod mnogih ljudi u Ujedinjenom Kraljevstvu, a pre svega kod nepredvidivog populističkog premijera Borisa Džonsona, ne radi se o privrednim ili političkim prednostima – već o osećaju. Osećaj da ste nezavisni, da niste pod ničijim uticajem. To je zapravo osećaj da vam i dalje pripada mesto imperije i dominacija svetskim morima, a ne samo deo zajedničke velike sile Evrope.
Na kongresu Torijevaca jedna učesnica mi je rekla da želi da napusti EU „because we are British“. To samopouzdanje, taj bizaran stav mi se čini kao glavni razlog Bregzita i višedecenijskog spora u Velikoj Britaniji kada je reč o EU i Evropi.
Ne pomažu argumenti da Britanci od 1973. godine nisu pod tuđim uticajem, već da su bili ravnopravni, a da su u nekim stvarima čak imali i povlašćen položaj unutar EU.
Za pojedine političare Bregzit je religija koja obećava spasenje. Kada se jednom izađe, sve će biti bolje? Pobedio je populizam. Na Ostrvu je pobedio kao i u SAD. Nije slučajno što su predsednik SAD i britanski premijer najbolji prijatelji.
Žal zbog besmislenog odlaska u meni se meša sa nekom vrstom uverenja da će na kraju ipak pobediti razum. Ukoliko Velikoj Britaniji i Severnoj Irskoj nekad u budućnosti ponovo bude ekonomski teško, kao 1973. godine, onda će se verovatno setiti velike zajednice na kontinentu. Ukoliko se uvidi da je politički uticaj Velike Britanije nakon Bregzita oslabio, onda će u Londonu možda ponovo da se razmisli o zajednici. Novo pristupanje EU u narednih deset godina nije isključeno.
Verujem da se britanski prijatelji bez potrebe upuštaju u opasnu avanturu. Da su poverovali lažnim obećanjima. Osećam žmarce niz kičmu. Jer Bregzit je ipak osećaj.