Ograda koja je promenila Evropu

Kada su pre godinu dana mađarske vlasti saopštile da su zatvorile svaku pukotinu na granici i da su završile sa podizanjem čelične ograde duž granice sa Srbijom, svako je mogao jasno da vidi šta se zapravo dešava. Dok je mađarski premijer Viktor Orban svojski radio na tome da Evropu pretvori u tvrđavu, svet se iščuđavao slikama koje su stizale iz Nemačke. Na hiljade ljudi je na železničkim stanicama sa cvećem i plišanim medvedićima dočekivao i izražavalo dobrodošlicu desetinama hiljada izbeglica. Nemačka kancelarka je svemu tome dala i jednu moralnu dimenziju. „Ako sada moramo još i da se izvinjavamo što smo ljubazni prema izbeglicama koje je teška muka naterala da dođu, onda to više nije moja zemlja“, rekla je tada Angela Merkel.

Tih dana su u centru pažnje bile izbeglice – ljudi koji su u Evropi tražili utočište od ratova u Siriji, Avganistanu ili Iraku, kao i stotine hiljada drugih, koje je u bekstvo nateralo siromaštvo, glad ili politički progon. Radilo se međutim i o pitanju u kakvoj Evropi želimo da živimo?

Otvorena Evropa

Desetinama godina evropski odgovor na skoro svaku krizu unutar i van EU bila je rečenica koja je izgovarana poput mantre, i koja je glasila: Potrebno nam je više Evrope! Nekadašnja Evropska ekonomska zajednica se iz godine u godinu sve više sjedinjavala, da bi se iz zajednice pretvorila u Uniju sa zajedničkim tržištem, Evropskom komisijom koja donosi zakone i sve snažnijim Evropskim parlamentom. Čak se jedno vreme radilo i na izradi evropskog ustava, na zajedničkoj spoljnoj, odbrambenoj i socijalnoj politici. I, što je vrlo važno, u većem delu EU ukinute su granice! Slobodni promet ljudi i robe postao je princip i ljudi su na to bili ponosni. Govorilo se o „zajedničkoj kući Evropi“ i o „Šengenskom prostoru bez granica“.

Kada je Angela Merkel odlučila da izbeglice pusti u svoju zemlju, oglušujući se o sva postojeća pravila, ona je postupala vodeći se evropskom idejom. Aktivno je zastupala vrednosti po kojima je Evropska unija otvoreno društvo koje ima i obaveze prema izbeglicama proistekle iz Ženevske konvencije, ali i iz sopstvenog poimanja stvari. Ona je zaigrala na kartu evropske solidarnosti.

Koncept suprotan potezima Angele Merkel glasi: „Što je moguće manje Evrope, onoliko Evrope koliko je neophodno!“ Čak je sve prisutnija i želja za slobodom u donošenju odluka, pod sloganom: „Svako je samom sebi najvažniji!“ Zajednička evropska politika bi, po tom konceptu, ponovo trebalo da se „renacionalizuje“, odnosno vrati pod okrilje svake članice pojedinačno – po principu: „Evropa je dobra samo dok je korisna – pre svega ekonomski!“

Orban je konsekventno i jasno i tada govorio čemu teži. Istog dana kada je kancelarka Merkel govorila o čovečnosti za koju ne želi da se izvinjava, Orban je najavio podizanje ograda – čak i na granicama s partnerskim zemljama iz EU: Rumunijom i Hrvatskom. Šengenska ideja više nije bila nepobitno načelo, već neobavezna mogućnost koja se koristi ili ne – u zavisnosti od toga kako kome odgovara.

Godinu dana kasnije, jasno je da Orban sa svojom politikom u zajedničkoj evropskoj kući nije izuzetak. U međuvremenu su podignute ograde uzduž i popreko Evrope: Slovenija je podigla ogradu na granici s Hrvatskom, Austrija najavljuje podizanje ograde prema Italiji, između Bugarske i Turske je čelična ograda, Makedonija je uz pomoć EU podigla žicu na granici sa Grčkom. Istovremeno je više zemalja, pre svega na istoku Evrope, najavilo da ne žele da prihvate izbeglice. I da ni u kom slučaju neće izbeglice-muslimane! Evropska solidarnost sada je vidljiva samo po korišćenju strukturnih fondova Evropske unije.

„Nova Evropa“

Od prvobitne izbegličke politike Angele Merkel u međuvremenu nije ostalo mnogo: nekadašnji saveznici su odlepršali – kako unutar, tako i van Nemačke. Pod pritiskom partnera iz EU, ali i izbornih uspeha Alternative za Nemačku (AfD), njena politika se bitno promenila. U izbegličkom sporazumu sa Turskom radilo se pre svega o tome da se izbeglice, što je moguće više, drže na odstojanju od Nemačke. Raznim pooštravanjem zakona otežano je doseljavanje novih migranata, dok je njihov izgon olakšan. Iako Angela Merkel to nikada neće da prizna, Orbanov kurs je uspeo da se nametne i time kancelarki omogućio da ostane na svojoj funkciji.

Borba za dušu Evrope, koja je pre godinu dana vođena na simboličan način ogradama i buketima cveća za izbeglice, u međuvremenu je odlučena: cveće je odavno uvelo. To je označilo početak kraja onakve EU kakvu već dugo znamo. Naravno da će nje još dugo biti i da će ona nastaviti da bude magnet za mnoge, ali u svojoj suštini, to je neka druga, samo delom ona Evropska unija, na koju je Angela Merkel mislila kada je rekla „moja zemlja“.