Odlazak iz pakla Morije
19. novembar 2019.
Svetla se približavaju i odjednom se sve smiruje. Tri sata ujutru. Portugalski brod koji patrolira u okviru misije Fronteksa, približava se pristaništu Skala Sikaminea. Pun je ljudi. Ispred kabine na pramcu sedi desetak muškaraca. Jedan službenik upire džepnu lampu ka zadnjem delu broda. Ona osvetljava gomilu stisnutih žena i dece. Neke od njih omotani su ćebadima. Vidi se da su iscrpljeni.
Brod prve napuštaju majke sa decom. Jedna mlada žena, starosti oko 20 godina, sa crvenom maramom i u patikama bojažljivo se osmehuje. Deluje kao da joj je laknulo kada shvata da je zaista uspela. Uspela je da stigne na evropsko tlo.
Jedan po jedan napuštaju brod. Nekima je potrebna pomoć pri silasku. Službenik uzima zavežljaj od jedne žene. Beba u njemu počinje da plače.
Na brodu je i Ahmed iz Sirije. Četiri godine je živeo u Istanbulu. Nakon toga su ga, kaže, ilegalno vratili nazad: „Nazad u Siriju. U rat.“ Njegov sledeći pokušaj bekstva, dodaje, biće u Evrope. Pored njega, opasnu plovidbu ove noći preživele su još 32 osobe.
Izbeći pakao
Put automobilom od pristaništa do kampa Morija traje oko 50 minuta. Tu završavaju gotovo svi migranti koji stignu na Lezbos. Izbeglički kamp prvobitno je podignut za 2.000 ljudi. Prema Sporazuma EU-Turska tu je trebalo da u roku od nekoliko dana bude odlučeno o statusu pridošlica – da li će biti poslate nazad u Tursku ili će biti prebačene na grčko kopno.
Plan nije uspeo. U Moriji je danas oko 14.000 ljudi. Najveći deo ne živi u samom kampu, već obitava po susednim poljima maslina. U nehumanim uslovima. Smeće je razbacano svuda, već danima na improvizovanim mestima za pranje nema tekuće vode. Noću stalno dolazi do tuča i nasilja. Mnogi ljudi koji su u kampu žive u strahu. To mesto je, kažu, za njih čisti pakao.
Trenuci sreće su u Moriji retki. Ali ovog poslepodneva svedoci smo euforične scene na ulazu u kamp. To malo raskršće prepuno je ljudi. Dvanaestak žena i dece stoje pred ulazom sa spakovanim koferima. Na ulici čeka autobus. Ljudi se grle. Teku i suze. Sreća i tuga su ovog dana veoma blizu jedna drugoj.
U toj grupi je i Raha Namiri. Ta 24-godišnja Avganistanka će, zajedno sa još oko 200 ljudi koji su podneli zahtev za azil, biti prebačena na grčko kopno. Godinu dana je sa sedmogodišnjom ćerkicom živela u Moriji. Angažovala se i u raznim lokalnim projektima. Raha slika i tetovira – kaže nam uz osmeh. Njen najveći san je da otvori vlastiti studio za tetoviranje.
Raha se razlikuje od većine žena koje borave u Moriji. Ne nosi maramu, njena u crveno obojena kosa slobodna pada. Na nosu ima dva pirsinga. Kaže da je tokom svog boravka na Lezbosu stekla mnoge prijatelje. „Svi oni će mi strašno nedostajati. Čitavog jutra sam plakala“.
Oštro protiv migranata
Otkako izbeglice ponovo stižu na ostrva porastao je i broj ovakvih prebacivanja na kopno Grčke. Ipak, još uvek je veći broj onih koji dolaze od onih koje prebacuju na kopno. Nova konzervativna vlada u Atini odnedavno sprovodi mere s namerom da situaciju stave pod kontrolu. Zakon o izdavanju azila je pooštren i 20.000 ljudi bi do kraja godine trebalo da bude prebačeno sa ostrva na kopno.
Takav kurs vlade podržava i zamenik guvernera tog regiona. Dimitris Kursubas zahteva da migranti koji stižu na ostrva budu raspoređeni po čitavoj Grčkoj. „Situaciju je nemoguće kontrolisati ako imate jednog migranta na pet stanovnika.“. Kursubas je ranije bio šef policije na Lezbosu.
Devedesetih godina je tu, kako kaže, već bilo izbeglica. Većina je, navodi on, bežala iz Iraka i Zalivskih zemalja. „To su bili ranjeni i osakaćeni ljudi. Njima je zaista bila potrebna pomoć“, kaže Kursubas. Prema ljudima koji danas dolaze on ima radikalan stav. Retkima od njih je, prema njihovom mišljenju, neophodan azil. „Više od 80 odsto njih su ekonomske izbeglice. Oni bi trebalo da budu vraćeni u zemlje porekla“.
Strah od proterivanja među migrantima je veliki. Vlada smatra da je spora obrada zahteva za izdavanjem azila jedan od razloga zašto su izbeglički kampovi na ostrvima pretrpani. Pooštreni zakon o azilu to bi trebalo da promeni. Na osnovu njega, sada bi zahtevi za azil morali da budu obrađeni u roku od šest meseci. Ranije je taj rok bio devet meseci. Takođe, migranti i potražioci azila koji ne poznaju zakon i nemaju sredstava za život, izloženi opasnosti da budu proterani.
Grčka vlada pored toga navodno i ilegalnim sredstvima pokušava da stavi pod kontrolu problem migranata. Navodno je tokom prethodnih 12 meseci skoro 60.000 migranata ilegalno vraćeno u Tursku. To je izvestio nemački magazin „Špigel“ pozivajući se na dokumenta turskog Ministarstva unutrašnjih poslova. Tzv. Pušbek-akcije navodno su izvedene na grčko-turskoj kopnenoj granici na severu. Pridošlice su, prema tom izvoru, vraćene u Turskoj bez odgovarajućeg procesa o izdavanju azila. Grčka vlada te navode demantuje.
Rahu Namiri međutim put ne vodi nazad. Ona ide dalje. Cilj njene naredne etape je Atina. „Mnogo toga sam ostavila za sobom. Sama sam sa ćerkom. Teško je, ali uspeću. Ja sam jaka“, kaže i smeje se. Sutra ujutru će biti u Atini. A gde će nakon toga – ne zna. Zna samo da više nikad ne želi nazad, u Moriju.