Teško da postoji neki poslanik u Donjem domu britanskog parlamenta, a da ne oseća teret istorijskog značaja koji ima glasanje iduće nedelje, u utorak 15. januara. Njegov ishod obeležiće sudbinu generacija britanskih građana. Od toga će zavisiti ekonomska budućnost zemlje, njen ugled u svetu, suživot njenih građana i odnos prema doseljenicima.
Trenutno se čini da bi premijerka mogla da doživi gorak poraz. I dobro je što je tako. Jer, sporazum o izlasku Velike Britanije iz Evropske unije daleko je od onoga što su zagovornici Bregzita obećavali svojim sledbenicima.
Velika Britanija će doduše za nekoliko godina moći da izabere koje će migrante iz kojih članica EU da pušta u zemlju, a koje ne, i zaista će napustiti institucije Evropske unije. Ali Bregzit će biti realizovan nauštrb ekonomskog rasta – i to u velikoj meri.
O milijardama koje će se njime uštedeti, a koje su pobornici Bregzita obećavali da će uložiti u zdravstveni sistem, ne može biti ni govora. Suverena Velika Britanija van Evropske unije – država u kojoj će teći med i mleko – ostaće samo plod mašte.
Gubitak moralnog kompasa
Tereza Mej napravila je mnogo grešaka: dugo je svojim građanima prećutkivala ekonomske posledice napuštanja Evropske unije. Nikada im nije jasno rekla da će Velika Britanija morati da pristane na kompromise u pregovorima s EU, ako ne želi da bolno, bez dogovora, krajem marta izleti iz Unije.
Umesto da je gradila mostove, ona je produbljivala jaz između različitih tabora u sopstvenoj zemlji. Mnoge je šokirala kada je mobilne građane sveta – mislila je dakle bez sumnje na proevropski orijentisane ljude – nazvala „građani ničega“.
Njen osećaj dužnosti i čelična volja izazivali su divljenje i kod njenih političkih protivnika, ali čini se da je od te puste istrajnosti britanska premijerka izgubila moralni kompas. Stiče se i utisak da je opsednuta tobože nekakvom istorijskom misijom, a koja glasi: sprovesti u delo volju većine građana koji su na referendumu glasali za Bregzit.
Zaustaviti nesmetano doseljavanje građana iz drugih zemalja Evropske unije za nju je, čini se, „Sveti gral“. Odmah na početku pregovora blokirala je i sebe i svoj tim prestrogim povlačenjem „crvenih linija“, kao što je izlazak iz zajedničke tržišne i carinske unije.
A sada bezuspešno pokušava da razjedinjeni Donji dom privoli da podrži njenu liniju – argumentom da postoji ili ovaj ili nikakav dil. Da su jedine alternative izlazak iz EU bez sporazuma ili neizlazak iz EU. Novi referendum o Bregzitu decidirano odbija.
Novi referendum
Pritom je referendum od 23. juna 2016. bio samo trenutni barometar raspoloženja u zemlji, a prednost zagovornika Bregzita nije bila preterano uverljiva. U međuvremenu je postalo jasno da brojna obećanja o Bregzitu nisu održana, pa bi bilo demokratski ponovo pitati birače šta žele.
Poslanici Donjeg doma zato bi trebalo da odbiju predloženi sporazum i tako utabaju stazu za novi referendum. Naravno da Velika Britanija može da izađe iz EU, ali ekonomski će je to skupo koštati. Narod bi morao da dobije priliku da odluči da li zaista želi da pod ovim uslovima izađe iz Evropske unije.