Odakle Nemcima taj smisao za tehniku?
28. jun 2019.Kad sam poslednji put bila u mojoj domovini Kini, jedan tamošnji preduzetnik pitao me je odakle Nemcima taj njihov smisao za inženjerstvo i tehniku? Zatečena, pokušala sam da improvizujem: Nemačka u stvari nema baš mnogo sirovina i, slično kao Japan, taj svoj nedostatak pokušava da nadoknadi što veštijim korišćenjem onoga što ima. A tu je onda još i činjenica da je najviše inovativnih firmi smešteno u poljoprivrednim područjima prema Švajcarskoj. Baš kao u toj alpskoj zemlji, ljudi su zimi, onda kad nije bilo drugog posla, smišljali uređaje: nekada je to bio sat s kukavicom iz Švarcvalda, danas su to Poršei i Mercedesi.
Kineski preduzetnik nije baš bio mnogo zadovoljan mojim odgovorom: Ima i drugih područja i zemalja koje nemaju mnogo sirovina, a još je više zemalja gde ljudi van sezone nemaju šta da rade.
Zato sam odmah po povratku u Nemačku odlučila da otkrijem „tajnu“. Pozvala sam poznatog istoričara privrede Vernera Abelshauzera. Za njega su stvari jasne: „Inženjeri su proizvod nemačkih univerziteta. A ti univerziteti važan su deo pruske reforme školstva sprovedene od 1807. do 1820“, kaže profesor. Tako je u drugoj polovini 19. veka nastao tipičan „nemački inženjer“, kao simbioza privrede i nauke.
I dan-danas, inače, postoji jedna firma koja je nastala kao rezultat te pruske reforme školstva: koncern BASF osnovan je 1865. Tamo su znanje u stvaranju sintetičkih boja iz univerzitetskih laboratorija inženjeri BASF preuzeli u proizvodnji i izbacili na tržište. Tako je nastala sasvim nova industrija, a to znanje otvorilo je i kompletno nova područja: pored mašinogradnje, došlo je i do razvoja hemijske industrija, a ubrzo i elektrotehnike...
Fakulteti, ali i zanatski cehovi
Pruska, kao i čitavo niz manjih kraljevina i kneževina, morali su da sustignu Veliku Britaniju, tada vodeću industrijsku naciju sveta. Tehnički napredak je pre univerziteta najvećim delom bio vezan za vojsku – a ne bi trebalo zaboraviti ni pomorstvo i britansku flotu. Na primer „gradski gas“, uz pomoć kojeg su gradovi konačno izašli iz mraka u početku je bio otpad s kojim se nije znalo šta da se radi. On je proizvod suve destilacije uglja, a proizvođače je u početku interesovao samo bitumen – potreban za premazivanje trupa brodova protiv truljenja.
Nakon ujedinjenja Nemačke u 19. veku, i ostali regioni prihvatili su taj uspešan „pruski model“ koji je mogao da se nosi sa Velikom Britanijom. Važan sastojak svega toga bila je i „praksa“ – dakle ne samo učenje teorije, već i upoznavanje sa radnom svakodnevnicom u pogonima. To je još tridesetih godina prošlog veka postalo zakon koji manje-više traje i danas. Ipak, profesor Abelshauzer priznaje da taj sistem obrazovanja ne bi tako dobro funkcionisao da nije bilo duge tradicije „majstora“ i „šegrta“, i čitavog niza cehova u srednjovekovnoj Nemačkoj.
Naročito su majstori u trgovačkom udruženju gradova Hanza imali ogroman prostor za delovanje: „Od Flandrije do Rusije, od Skandinavije pa do centralne Nemačke sa Libekom u centru. Ti gradski majstori bili su izuzetno uspešan oblik ekonomije i u Nemačkoj su se duboko ukorenili u kulturu privrede.“
Činilo mi se da mi je profesor mnogo toga objasnio, ali ipak sam htela da još porazgovaram i sa nekim „pravim nemačkim inženjerom“. Na koji način on razmišlja? Da li je još u detinjstvu hodao unaokolo sa šrafcigerom u ruci i pokušavao da rastavi aparate po kući?
Nije mi trebalo dugo da odlučim gde da odem: u Hoenloe u pokrajini Baden-Virtembergu. To je region s najvećom koncentracijom tehnološki vodećih firmi u čitavom svetu. Jedini je problem bio kako prevaliti put dugačak 350 kilometara od Bona do tog tehnološkog centra Nemačke. Jer tamo ne lete avioni, a čak je i dolazak vozom veoma je komplikovan. Automobil je bio jedino rešenje i tako sam vozila i vozila... Ali čim sam sišla sa autoputa, saobraćaj kao da se smanjio sa 100 na sat – na nulu. Zatekla sam se usred zelenila i imala sam utisak da sam stigla u pravu idilu.
„Nije bilo novca za fakultet!“
U Mulfingenu sam prvo posetila Ralfa Šturma, šefa kadrovskog odeljenja kod proizvođača ventilatora „ebm-papst“. Ralf je i sin osnivača firme Gerharda Šturma. Ispričala sam mu sve što mi je o tehničkim univerzitetima i Pruskoj rekao profesor Abelshauzer, a Ralf Šturm se na to samo zagonetno smeškao. Pa je onda rekao: „Moj otac je bio bravar i sve ovo je stvorio iako je imao samo osnovno obrazovanje, isto kao i mnogo drugi u ovoj firmi. U njihovo vreme, a to su šezdesete godine prošlog veka, velika većina njih uopšte nije studirala. Oni su završili zanate – metalski ili elektrotehnički.“
Za njega nemački smisao za tehniku ima koren baš u takvim „pravim majstorima“: „Čitav niz tih osnivača firmi koje su sada vodeće u svetu poteklo je iz zanatskih radionica. Taj vekovima star temelj zanatstva stvorio je mnogo pronalazača“, objašnjava mi mladi gazda. Dobro, mislim se ja. Ali majstora i zanatlija ima svuda, zašto je onda u Nemačkoj to drugačije?
„Ono što se ovde drugačije razvijalo jeste to što je ostala ta duboka, u suštini izolovana struktura zanatskih radionica. To je tako sve do danas. U Nemačkoj još uvek imamo majstore, u drugim zemljama toga više nema toliko.“
Ali tu je, smatra Šturm, još jedan element koji je od presudne važnosti: „To je ovaj izuzetan ruralni region, taj spoj prirode i najsnažnijeg privrednog regiona u Nemačkoj, simbioza prirode i tehnike, prirode i privrede. To je Hoenloe u kojem živimo.“
Kakve to veze ima – to mi objašnjava Tomas Heli, direktor istraživačkog odeljenja u firmi „ebm-papst“. Na primer, kaže, dok trči kroz prirodu glava mu je otvorena za nove ideje: „Tako sam došao do mnogo rešenja koje sam onda doneo u firmu i razradio ih sa saradnicima. To smo onda pretvorili u proizvode.“
Može li se nemačka dostići?
Tomas Heli je baš onakav „nemački inženjer“ kakvog sam zamišljala. Samo je mnogo simpatičniji. Da, on je stvarno kao mali hodao sa šrafcigerom i pravio male mašine od elemenata metalotehnike. Počeo je da se školuje u stručnoj školi za mehaničare. „Ali još kao šegrt shvatio sam da to nije sve što želim da radim. Hteo sam da kreiram mašine, a ne samo da radim po tuđim nacrtima.“ Tako je, nakon zanatske škole, otišao u Karlsrue na studije mašinstva.
Taj „dualni sistem“, gde je i sam „omirisao mašinsko ulje“, omogućio mu je da ume da iskombinuje teoriju i praksu, da sagleda kako će neka ideja da izgleda u radionici. Duboko je uveren da je to pretpostavka za kompleksno razmišljanje i stvaranje složenih proizvoda. Sada je već 25 godina u firmi, a tokom svoje karijere kreirao je bezbrojne ventilacione sisteme i poboljšao već postojeće.
Kad priča o tome, oseća se da to radi sa strašću: „U ovaj smo stavili još nekoliko senzora tako da on može da stvara istu količinu vazduha, bez obzira na vlagu i temperaturu. On se prilagođava okolini“, gotovo zaljubljeno nam opisuje svoj „pametni ventilator“.
A šta inače radi kad ne radi? Pa voli, kaže, da sluša hard rok. A bavi se streličarstvom. Da li treba da vam kažem da je svoj luk i strele napravio sam?
I dok se vozim nazad onih 350 kilometara, razmišljam o razlikama između nemačkih firmi i preduzeća iz moje domovine, Kine. Tamo osnivač portala Alibaba Džek Ma zastupa načelo „9-9-6“ – raditi od 9 do 9, šest dana u nedelji. Ralf Šturm međutim razmišlja da skrati radno vreme na šest sati dnevno, jer je to ionako najproduktivniji i najkreativniji deo radnog vremena. Tomas Heli je 25 godina u firmi i poznaje svaki detalj proizvodnje. U Kini se mladi ljudi u firmi prosečno zadržavaju samo godinu dana. Nemački inženjer razmišlja sve dok ne dođe do savršenog rešenja, Kinezi često počinju sa proizvodnjom a da ni sami ne znaju da li je baš dobro – računaju da će to da poprave „u hodu“.
I za kraj: može li Kina da sustigne Nemačku? Naravno, da može. To je ogromna zemlja sa mnogo bogatstava. Ali Nemačka će i dalje da ima svoje inženjere.