Od sada: dolar, evro, pa juan

Kina je uspela tek u drugom pokušaju: krajem 2015. Međunarodni monetarni fond (MMF) je prihvatio zahtev Pekinga da i njen juan, odnosno renminbi, bude uvršten među valute koje služe kao obračunske jedinice u toj međunarodnoj finansijskoj instituciji. Reč je takozvanom SDR - Special Drawing Rights ili specijalnom pravu vučenja.

MMF je 1969. godine uveo SDR kao rezervnu obračunsku jedinicu mada je njeno značenje postalo dominantno tek 1972. kad je zlato izgubilo prestiž. Među tim valutama su na početku bili američki dolar, nemačka marka, francuski franak, britanska funta i japanski jen, a udeo pojedinih valuta odslikavao je i ekonomsku važnost tih zemalja. U prvim danima, u vrednost SDR-a je "bilo" 42% američkog dolara, 19% marke i po 13% franka, japanskog jena i funte. Odnosi su se menjali i do ove promene je dolar činio 41,9%, evro 37,4%, japanski jen 9,4% i funta 11,3%.

Sa kineskim juanom, kojem je dodeljeno 10,92% vrednosti, pre svega je izgubio evro: dolar je ostao dominantan sa 41,73%, ali evro je pao na 30,93%. Jen sada ima učešće od 8,33%, a funta od 8,09%. Nemački ekonomski stručnjaci konstatuju da to odražava pad uticaja evra i u međunarodnom platnom prometu, a i značaja EU u trgovinskoj razmeni. Ali, Vepel misli da to čak može pomoći evru: "Evro, kao druga po važnosti valuta u međunarodnoj razmeni, je u veoma kritičnom stanju. Sad imamo treću snažnu valutu koja je smanjila pritisak na evro."

Kontroverzna konvertibilnost

Razlog zbog kojeg MMF isprva nije želeo kinesku valutu je što su SAD i ostale zemlje insistirale da Kina prestane da veštački održava nizak kurs jena - koji pogoduje kineskom izvozu. To je zapravo i dalje tako: "Ostale četiri valute, dakle dolar, evro jen i funta međusobno menjaju vrednost, sve s obzirom na tržište. Tamo nema nikakvih državnih intervencija kursa", objašnjava Rolf Langhamer iz Instituta za svetsku ekonomiju u Kilu. Kina je možda malo "popustila uzde", ali još uvek pazi da kurs ostane u strogo određenim okvirima i nadzire promet kapitala iz te zemlje.

Ali, tu je drugi činilac: ekonomska važnost zemlje. Upravo taj argument je, uprkos ograničenoj konvertibilnosti, na kraju ipak doveo juan u SDR: "To odslikava sve veći značaj Kine. To je i neka vrsta ohrabrenja Kini da i dalje radi na tome da svoju valutu oslobodi državnog nadzora", objašnjava Hening Vepel iz hamburškog ekonomskog instituta.

Kina se (ipak) otvara svetu

Mada je Peking tradicionalno odbijao sve optužbe o državnim intervencijama kako bi održao kinesku robu povoljnom na svetskom tržištu, zapravo je i Kinezima jasno da svojim privredom ne mogu upravljati samo štampanjem juana i gomilanjem deviznih zaliha. Prvi koraci otvaranja su odavno učinjeni: juan je već glavna valuta razmene sa Kinom u prostoru Azije, brzo rastu i kineska ulaganja, baš kao i promet obveznica u kineskim juanima.

Ulazak juana u SDR će povećati potražnju za tom valutom. Centralne banke će mu sada dati važno mesto u svojim deviznim rezervama, ali nisu obavezne da to odslikavaju odnos koji je uspostavljen u SDR. Dakle ne moraju da imaju 10 odsto rezervi u juanu.

Kad će kineska valuta zaista postati samostalna - i izložena svim olujama svetskog tržišta? Vepel je siguran da Kini više nije u interesu da izvozi baš po svaku cenu: "Kina radi na tome da promeni strukturu svog rasta, da se okrene potrošnji svog stanovništva. Utoliko će i povećanje vrednosti juana (i puna konvertibilnost) pomoći tom novom ekonomskom modelu". Ali kad će to biti? Nemački ekonomisti misle da će to biti za desetak, petnaest godina.