Od Bruklina do svetske scene: memoari Barbre Strejsend

Barbra Strejsend postigla je sve o čemu jedna zvezda može samo da sanja. Ona već više od 60 godina beleži uspehe širom sveta. Prodala je 145 miliona albuma – više od Bitlsa – i osvojila najprestižnije nagrade poput Oskara, Emija i Zlatnih globusa.

Sada je je objavila i memoare pod naslovom „Zovem se Barbra“ (My Name is Barbra). Nazvani su po njenom istoimenom albumu iz 1965, a u knjižarama su od danas 7. novembra, najpre na engleskom.

Odlagala je taj projekat gotovo 40 godina. Kako je 2021. rekla TV-voditelju Džimiju Felonu u emisiji „The Tonight Show“, ideju da napiše knjigu dala joj je bivša prva dama SAD Džeki Kenedi još sredinom 1980-ih.

Otvoreno, duhovito, nekonvencionalno i šarmantno. Tako piše o svojoj karijeri, o prijateljstvu sa slavnim ličnostima – od kolege glumca Marlona Brandoa, do bivše američke državne sekretarke Madlen Olbrajt – kao i o svojom društvenom angažmanu.

A ponekad u prvi plan izbije i devojka odrasla u Brukslinu, u siromaštvu. Jednom je slavnoj TV-voditeljki Opri Vinfri rekla da nema problema da donira velike sume novca u dobrotvorne svrhe – „ali, onaj deo mene iz Brukslina i dalje se pita: ’Zar ove pločice stvarno koštaju 10,95 dolara?’“

Pristupačna diva: bez klišea

Barbra Strejsend nije nedodirljiva diva. Zbog njenog velikog nosa i srebrnih očiju u mladosti su je često nazivali „ružnim pačetom“. Ali, nikada nije razmišljala o estetskom zahvatu: „Bojala sam se bola. A i kako da verujem u estetski ukus hirurga? Kako da znam da neće da odreže previše?“ Njena očigledna estetska mana čini je još privlačnijom i dražom publici.

Patila je i od treme, i samo je uz pomoć tableta kontrolisala strah. Izbegavala je crvene tepihe. „Prilično sam normalna i obična, na mnogo načina“, kaže Strejsend.

Ali, ipak nije tako obična, Uspela je da od siromašne devojke stigne do umetničkog Olimpa – uz mnogo truda, a još više talenta.

„Smešna devojka“ umesto Šekspira

Barbra Strejsend rođena je 24. aprila 1942. u njujorškoj četvrti Bruklinu. Roditelji su joj bili Jevreji poljsko-ruskih korena. Otac je umro kada je imala samo 15 meseci. Majka, koja je inače bila pevačica, sastavlja je kraj sa krajem prehranjujući malu porodicu sa platom školske sekretarice. Od nje je verovatno i nasledila umetnički talenat.

Od malena je maštala o klasičnoj glumačkoj karijeri, a sa 14 je počela da pohađa časove glume. Istovremeno je pevala u školskom horu, a kasnije i u malim noćnim klubovima.

„Pošto sam bila poznata kao ’klinka sa ulice s dobrim glasom’, prijavila sam se na takmičenje talenata“, ispričala je jednom prilikom za britanski „Telegraf“. „Mislila sam da tako sebi mogu da obezbedim da jedem pre nego što zaigram u nekom Šekspirovom ili Ibzenovom komadu.“

Pobeđuje na takmičenju talenata, a nakon toga njena karijera kreće uzlaznom putanjom – ali ne kao glumice, već kao pevačice. Dobija angažmane u poznatim klubovima, sa 19 godina debituje na Brodveju, a dve godine kasnije dobija i nagradu kritike „Toni“ za ulogu u mjuziklu „I Can Get It For You Wholesale“.

Nekako u isto vreme izlazi joj i album, koji je nagrađen sa dva Gremija. Mjuzikl „Smešna devojka“ (Funny Girl) donosi konačni proboj. To je priča o jevrejskoj komičarki Fani Bris, koja 1910. godine postaje zvezda Brodveja, uprkos tome što su joj svi predviđali propast, jer su je smatrali ružnim pačetom. Čini se da je ta uloga bila kao skrojena za Barbru.

Karijera u Holivudu

Mjuzikl je snimljen u Holivudu, a 1968. godine tada 25-godišnjakinja dobija Oskara za najbolju ženski ulogu. To je bilo njeno prvo veliko pojavljivanje na ekranu. Slede filmovi poput „Što te tata pušta samu?“ (What's Up, Doc? 1972), „Devojka koju sam voleo“ (The Way We Were, 1973), „Zvezda je rođena“ (A Star Is Born 1976) ili „Upoznajte male Fokerove“ (Little Fockers, 2010) i oni pokazuju čitav dijapazon njenog glumačkog talenta, od uloga u komedijama, do potresnih drama.

Njeni filmski partneri su Omar Šarif, Iv Montan, Sidni PoatjePoitier, Nik Nolt, Dastin Hofman, Robert de Niro. Ali ono u čemu je, kaže, najviše uživala, bili su filmovi sa Robertom Redfordom: „Nikada nismo tačno znali šta će jedno od nas da uradi. Pažljivo smo se posmatrali i interesovali jedno za drugo. Mislim da je i publika to primetila.“

Ali, Strejsend u memoarima kaže da on nije bio njen tip. Nikada nije volela plavu kosu i plave oči – iako je smatrala da Redford dobro izgleda: „Predivna vilica, sjajni zubi“, piše ona u svojoj knjizi.

Godine 1983. u bioskopima je prikazan „Jentl“, prvi film u kojem se ona pojavljuje kao producentkinja, rediteljka, glavna glumica i pevačica – sve u jednom. Reč je o jevrejskoj devojci koja želi da proučava Talmud. Pošto je to zabranjeno ženama, ona se prerušava u muškarca, a zatim pohađa ješivu, versku školu.

„Ne želim da se hvalim“, rekla je tada novinarima, „ali Stiven Spilberg je za film rekao da bi voleo da ga kritikuje, ali da smatra da, nakon ’Građanina Kejna’, nema boljeg filma.“ „Jentl“ je na kraju osvojio Oskara za najbolju filmsku muziku.

Drugi film koji je režirala Barbra Streisand, „Gospodar plime“ (1991), u kojem takođe igra glavnu ulogu i u kojem se pojavljuje i njen sin Džejson Guld, takođe je obasut pohvalama i nominovan za sedam Oskara.

„Glas kao tečni dijamanti“

U većini svojih filmova Barbra peva. I to kako peva! „Zahvaljujem Bogu što mi je dao dobar glas“, rekla je jednom.

Kada joj je 2015. tadašnji američki predsednik Barak Obama dodelio Predsedničku medalju slobode, jednu od najznačajnijih civilnih nagrada u SAD, rekao je da Strejsend ima „glas kao tečni dijamanti“.

Mnoge njene pesme poput „Woman In Love“, „The Way We Were“, „A Star Is Born“ ili „Guilty“ odavno su postale evergrin.

Ali, Barbra Strejsend nije samo talentovana pevačica, ona je i društveno aktivna: podržava zaštitu životne sredine i inicijative za žene, i politički se u njih uključuje.

Ponosna na jevrejsko nasleđe

Kao Jevrejka, ona se oseća posebno povezanom s Izraelom. Ta zemlja je za nju „sjajni svetionik nade u svetu, mesto opstanka Jevreja širom sveta“, rekla je novinarima 2013. u Tel Avivu, na 90. rođendanu tadašnjeg premijera Šimona Peresa.

U maju ove godine dobila je i nagradu „Genesis“, koja se dodeljuje jevrejskim ličnostima koje daju značajan doprinos čovečanstvu i koje su inspiracija za sledeću generaciju jevrejskog naroda.

Strejsend je izrazila svoju zahvalnost, rekavši: „Veoma sam ponosna na svoje jevrejsko nasleđe. I uvek sam dirnuta jevrejskom tradicijom Tikun Olama, koja ima za cilj da svet učini boljim mestom. Nadam se da ću se pridružiti drugima i uspeti da ih inspirišem u izgradnji nekog boljeg sveta.“

Novčani deo nagrade od milion dolara donirala je neprofitnim organizacijama, među kojima je i ona koja pruža humanitarnu pomoć građanima Ukrajine. Jer, kako je napisala u tvitu dan nakon ruske invazije na Ukrajinu, njeni baka i deda po ocu su iz Ukrajine. A Putinova propaganda o „denacifikaciji“ Ukrajine je laž stoleća, ocenila je Barbra Strejsend.

A to što na Bliskom istoku sada besni rat, prokomentarisala je sledećim rečima: „Sva patnja nevinih civila u Izraelu, Palestini (DW ne upotrebljava izraz „Palestina“ već „Palestinske autonomne oblasti“, prim.ur.) i Ukrajini slama mi srce. Terorizam ne sme da trijumfuje.“

Sa svojih više od 80 godina, Barbra Strejsend je aktivna kao i uvek. Ipak, kad pronađe vreme između svih svojih aktivnosti, povlači se u Kaliforniju. Tamo živi na obali Malibua sa svojim drugim suprugom, glumcem Džejmsom Brolinom.

Knjigu „Zovem se Barbra“ objavljuje „Penguin Random House“.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.