Obamina ambicija se rasplinula

„Nada i promene“ – odvažiti se na novi početak na svim stranama, i u spoljnoj politici. To je nekada obećao jedan elokventni američki predsednički kandidat. Barak Obama je, nakon izbora za predsednika SAD, želeo da uspostavi mir na Bliskom istoku. Činjenica je da je bilo mnogo njegovih pokušaja da pokrene Izraelce i Palestince na postizanje kompromisa. Uzalud. U međuvremenu je postao skroman. Predsednik se nada da će se ovog ponedeljka izraelski premijer Benjamin Netanjahu barem NA rečima izjasniti za rešenje u vidu uspostavljanja dve države. Pri tome Obama zna sledeće: Izrael i dalje širi svoja naselja na Zapadnoj obali, a Palestinci se ne odriču nasilja.

Mir na Bliskom istoku ostaje san, u najmanju ruku za sada.

Napeti odnosi

Ipak, pošlo mu je za rukom da postigne sporazum o atomskom naoružanju sa Iranom. Obama taj dogovor slavi kao veliki uspeh. Izraelski premijer je, nasuprot tome, upotrebio sva sredstva kako bi dogovor sa Teheranom torpedirao. On je na taj način opteretio ionako napete odnose sa SAD. I jedan i drugi političara ne usuđuju se da jedan drugom stanu na put.

Ali oni su profesionalci – nije im u interesu da sporove iznose u javnost. Oni igraju na kartu vremena. Obama je na dužnosti još godinu dana i isto toliko neće biti nove politike SAD prema Bliskom istoku.

Netanjahu ipak želi da iskoristi vreme. Obama se, na kraju krajeva, tokom pregovora sa Iranom stalno zalagao za bezbednost Izraela. Netanjahu će ga na to podsetiti. Izraelski premijer, naime, želi nastavak bezbednosnog partnerstva sa Vašingtonom: Aktuelni „Memorandum o razumevanju“ ističe 2018. godine. Netanjahu želi sličan sporazum sa desetogodišnjim rokom trajanja. To bi pomoglo finansiranju i modernizaciji izraelske vojske.

Obamu očekuje teško balansiranje. Američki predsednik mora da iz unutrašnjopolitičkih razloga ispuni brojne želje Izraelaca za novim oružjem. Ali ipak ne sve. Jer drugi partneri SAD u regionu – poput Egipta, Saudijske Arabije ili Jordana – takođe imaju bezbednosne interese. Bela kuća mora i to da uzme u obzir.

Tektonska težišta bezbednosne politike se pomeraju. Dok Iran ne raspolaže ni jednom jedinom atomskom bombom, njegov sused Pakistan se od 1998. godine razvio u treću najveću atomsku silu. Procene govore da Islamabad poseduje 120 nuklearnih bojevih glava, verovatno više od Pekinga, Londona ili Pariza. Pakistan ne poštuje Ugovor o neširenju nuklearnog oružja. On prodaje atomski nou-hau čak i odmetničkim zemljama, poput Severne Koreje i time ugrožava bezbednost SAD mnogo više nego što je to Iran ikada mogao da uradi.

Obamin neuspeh u mirovnom procesu na Bliskom istoku, otreznio je mnoge u Vašingtonu. Stanje je zamršeno – u Siriji, u Iraku, ali i drugde. Pored toga, tu su i niske cene nafte. Interesovanje Vašingtona za Bliski istok slabi. Unosnije je usmeriti pogled na istočnu Aziju. Tamo može da se zaradi novac. A konflikti na Bliskom istoku samo koštaju.