O čemu bi Kim i Tramp da razgovaraju?
11. april 2018.Nakon što je Južna Koreja prosledila informaciju da severnokorejski lider Kim Džong Un spreman da se susretne s američkim predsednikom Donaldom Trampom, tokom proteklog vikenda usledio je novi stepen severnokorejsko-američkog približavanja. Ovoga puta je, prema navodima neimenovanog službenika američke vlade, severnokorejska strana SAD-u direktno prenela spremnost da „razgovara o denuklearizaciji korejskog poluostrva“. U informaciji jedne druge novinske agencije navodi se da je Kim Džong Un spreman da „razgovara o atomskom programu“.
- pročitajte još: Mužjaci hoće da razgovaraju
Sve to zvuči kao da se, kada je reč o „denuklearizaciji korejskog poluostrva“ radi samo o severnokorejskom nuklearnom naoružanju. Činjenica je da Južna Koreja još od 1991. godine nema atomsko oružje. Tada je naime, američko nuklearno naoružanje koje je tamo bilo stacionirano, odatle povučeno. Ali koncept „denuklearizacije korejskog poluostrva“ je mnogo više od toga – što je igralo važno ulogu još tokom pregovora Severne i Južne Koreje 1992. godine. Tada su te dve države zaključile dva ugovora o pomirenju i nekorišćenju nuklearnog oružja. Sever je tada najpre pokušao da u Sporazum o denuklearizaciji ugradi i zahteve za povlačenjem američkih trupa iz Južne Koreje, kao i zahtev da „SAD i druge oružane sile u okruženju korejskog poluostrva ne predstavljaju nuklearnu pretnju našoj zemlji“. U konačnom sporazumu te stavke su izostale, kao i generalno naznake o američkom vojnom prisustvu u regionu.
Različite predstave o „denuklearizaciji“
To da je Sever tada u velikoj meri preuzeo jezik Južne Koreje, povezano je sa tadašnjim slabostima Pjongjanga čiji je nuklearni program tada još bio u povojima. Danas je situacija sasvim drugačija, s obzirom na to da je Severna Koreja faktički potvrdila status nuklearne sile i da je to skoro nemoguće anuilirati – i to unatoč dogovoru iz 1992. kada su se dve države obavezale da nikada neće imati ništa s nuklearnim oružjem, njegovom proizvodnjom i nuklearnim probama
Zato nije iznenađenje to što Kimova spremnost da ponovo razgovara o „denuklearizaciji“ na američkoj strani nailazi na skepsu. Stručnjak za Aziju za Instituta Brukings i bivši saradnik američkog Ministarstva spoljnih poslova Evans Džej Ar Rivir piše: „Proteklih godina predstavnici severnokorejske vlade svojim partnerima na američkoj strani na nezvaničnim forumima su objašnjavali šta se misli pod tim pojmom ’odstranjivanje pretnje’, ali i to kakvi su njihovi stavovi po pitanju saveza Južne Koreje i SAD i američkog nuklearnog štita za zaštitu Južne Koreje i Japana. Oni su nam objasnili da bi Severna Koreja, ukoliko SAD odrastani te tzv. pretnje, mogla da ’razmotri ideju o denuklearizaciju’ u periodu od deset do dvadeset godina“.
Severnokorejska interpretacija „denuklearizacije“ se dakle potpuno razlikuje od američke.
Dobar pristup ili nerealne predstave?
Nasuprot tome, list „Volstrit džernal“ citira bivšeg američkog pregovarača Džozefa Detrana, pregovarača SAD u razgovorima šest strana od 2003. do 2006. godine. On kaže da je „dobro to što Kim Džong Un želi da razgovara o pitanjima ’denuklearizacije’, s obzirom na to da je on to u prošlosti smatrao nemogućim.“ Ipak, Detran je dodao da se mora „razmotriti da li je Kimov stav po pitanju ’denuklearizacije’ kompatibilan sa našim“. A taj „naš“, odnosno američki stav podrazumeva „potpuno, proverljivo i nepovratno uništavanje kompletnog severnokorejskog nuklearnog oružja i programa“.
- pročitajte još: Mladi diktator na velikoj sceni
Takav pristup je nerealan, ocenjuju Tobi Dalton i Arijel Levit u listu „Forin afers“. Nuklearni program za Kima predstavlja „pitanje egzistencije“ i „potpuna denuklearizacija zbog toga nije na dnevnom redu“, smatraju Dalton i Levit. Istovremeno, kako dalje navode pomenuti autori, potpuna, proverljiva i nepovratna denuklearizacija (CVID: complete, verifiable and irreversible denuclearization), je „pristup koji je u međuvremenu prevaziđen“. On je razvijen početkom dvehiljaditih, u vreme kada je Severna Koreja razvoja nuklearnog programa i raketa dugog dometa u toj zemlji još bio u povojima.
S obzirom na tehnički napredak u atomskom i raketnom programu Severne Koreje, sada je neophodan novi pristup. A on se, prema Daltonu i Levitu, sastoji u „značajnom i proverljivom, kvantitativnom i kvalitativnom ograničavanju daljeg razvoja nuklearnog programa“ Severne Koreje. Time će doduše status Severne Koreje kao nuklearne sile biti implicitno priznat, ali to je jedini realan, pa i veoma ambiciozan put kako bi se stanje stabilizovalo. I na kraju, Japan i Južna Koreja bi takvim pristupom stekli uverenje da njihov saveznik SAD postupa razborito i čvrsto.
Nesigurni „nuklearni štit“
Za te dve zemlje to bi moglo da ude važnije, nego da se jednostavno oslone na tzv. nuklearni štit SAD, koji Severnoj Koreji čini se toliko smeta. Jer kao Terens Rering sa Američke pomorske akademije (Naval War College) objašnjava da je strategija SAD u Aziji uvek bila, pa i danas je, opterećena problematičnim pitanjima. Jedno od njih je, prema Reringovim rečima, pitanje verodostojnosti.
- pročitajte još: Američka diplomatija na steroidima
Da li bi SAD zaista bile spremne da pruže pomoć nekom savezniku u ozbiljnom slučaju korišćenja nuklearnog naoružanja, uprkos mogućim razornim posledicama? Šta bi bilo ako bi napadač mogao da izvrši napada na SAD i američke institucije? I na kraju, da li bi SAD nuklearnim oružjem reagovale na napad na nekog svog saveznika ako bi on bio konvencionalne, biološke ili hemijske prirode?