NVO u BiH i na Kosovu: „dobronamerni kolonijalizam“
13. avgust 2019.
„Nakon zločina u Srebrenici, gde su srpski vojnici ubili na hiljade muslimanskih muškaraca i dečaka, udovice i majke su uz pomoć stranih donatora osnovale nevladinu organizaciju ’Majke Srebrenice’ i počele svet da upoznaju, a počinioce da suočavaju sa ’tamnim poglavljem’ istorije. Njihova potresna priča simbol je uloge nevladinih organizacija (NVO) kao efikasnih, progresivnih i autentičnih predstavnika lokalnog društva. Ali, kako primećuje politikološkinja Patris C. Mekmahon, realnost obično izgleda sasvim drugačije“, piše nemački list Frankfurter algemajne cajtung. „Na primeru Bosne i Kosova ona skicira uspon i pad prenaduvanog NVO-sektora od kojeg, nakon povlačenja novca Zapada, ne ostaje mnogo više od razočarenja i izneverenih očekivanja.“
Nemački list najpre citira tezu Butrosa Galija iz 1992. po kojoj „mir u najširem mogućem smislu nije moguće postići samo uz pomoć sistema UN i njenih država-članica“, a onda se vraća na teze iz knjige „NVO-igra“ autorke Mekmahon i Bosnu: „Nakon rata u BiH međunarodna zajednica pod vođstvom UN želela je da obnovi zemlju i podstakne pomirenje među etničkim grupama. S mnogo novca i entuzijazma, ali sa malo znanja o situaciji na terenu, taj ’humanitarni klub’ je sredinom devedesetih upao u Bosnu i nakon početne humanitarne pomoći počeo da radi na jačanju civilnog društva. Međunarodne nevladine organizacije osnivaju lokalne ogranke, zapadni akteri iz vladinog i nevladinog sektora otvaraju nove NVO ili ulaze u neravnopravna partnerstva s lokalnim akterima određujući njihovu agendu s obzirom na finansijsku premoć. Lokalne organizacije počinju svoje projekte da kreiraju po želji donatora. Umesto da se uzajamno uvezuju i jačaju, počinju da se ponašaju kao konkurencija jedni drugima. Pri tom često deluju ne vodeći računa o potrebama i interesima stanovništva koje predstavljaju“.
„Endžioiziranje“
Frankfurtski list u članku dalje navodi, citirajući teze Patris C. Mekmahon, koja smatra da je međunarodnoj zajednici nedostajala zajednička i dugoročna strategija ili u najmanju ruku efikasna koordinacija aktivnosti. Problem je bio i način finansiranja – od projekta, do projekta. Sve to je dodatno sprečio samoodrživi razvoj nevladinih organizacija. A onda je opao interes za Bosnu i, uprkos velikog finansijskog ulaganja u civilni sektor, on je danas slab i duboko podeljen, prosenjuje autorka, a prenosi Frankfurter algemajne cajtung.
Kao drugi primer ona navodi Kosovo gde je, za razliku od BiH, i pre intervencije međunarodne zajednice postojalo „aktivno i razvijeno civilno društvo“. Ali po dolasku stranog NVO-sektora, fokus se stavlja samo na potrebe albanskog stanovništva, što nije bilo u skladu s jačanjem multietničkog društva, stavkom koja je bila veoma važna donatorima. I tako se civilno društvo, prema rečima Patris C. Mekmahon „endžioiziralo, poraslo i postalo zavisno od stranog novca i ideja. (…) Autorka toliko ponavlja centralne teze da na kraju svi shvataju da ima dobrih i važnih nevladinih organizacija, ali da negativni primeri pretežu“.
„Sistem međunarodnog finansiranja, nedostatak polaganja računa na šta se troši novac, hijerarhijska partnerstva s lokalnim akterima koja ona naziva ’dobronamernim kolonijalizmom’ – sve to, prema mišljenju Patris C. Mekmahon može čak da bude i štetno za razvoj postkonfliktnih društava“, zaključuje se na kraju teksta Frankfurter algemajne cajtunga.
Priredila: Jasmina Rose