Novo proširenje EU tek u sledećoj dekadi

Deset godina posle Solunske deklaracije kojom je Evropska unija potvrdila „evropsku budućnost“ Zapadnog Balkana, zvaničnici EU ponavljaju da ujedinjenje Evrope nije kompletno bez proširenja na ceo Zapadni Balkan. Istovremeno oni ne žele da daju prognoze ili, kako kažu, „lažna ohrabrenja“ kada bi to moglo i da se realizuje. Iako je svojevremeno 2018. godina (kao simbolika stogodišnjice završetka Prvog svetskog rata) delovala kao realnost za pristupanje Zapadnog Balkana Uniji, sada to više nije slučaj. Pristupanje postaje sve zahtevniji proces, a atmosfera i raspoloženje u EU ne idu u prilog proširenja.

„Nije vreme za smele poteze“, kaže Marija Eleni Kopa, izvestiteljka Evropskog parlamenta. „Posle ulaska Hrvatske generalni je trend, i žao mi je zbog toga, tzv. konsolidacija unutra same Unije. To znači da do novog proširenja verovatno neće doći u ovoj dekadi“, smatra Kopa. Kao predstavnica grčkih parlamentarca, ona kaže da se već odustalo od ideje nekadašnjeg grčkog premijera Jorgosa Papandreua, da se tokom sledećeg grčkog predsedavanja Evropskoj uniji, u prvoj polovini 2014. godine, održi Solunski samit II, na kome bi se fokus EU ponovo vratio na Zapadni Balkan.

„Sada, realno, možemo da se nadamo da ćemo u tom periodu moći da počnemo pregovore sa Srbijom, organizujem Međuvladinu konferenciju i otvorimo poglavlja 23 i 24. Očekujemo da bi Albanija već u decembru mogla da dobije status kandidata. Za ostale nisu predviđena bitnija dešavanja“, kaže Kopa.

Sve je u ekonomiji?

U Evropskoj uniji svi će se složiti da je u poslednjih deset godina došlo do napretka u samom regionu. Kao dva najveća izazova na Zapadnom Balkanu, u Briselu danas vide pitanje imena Makedonije i nefunkcionalnost Bosne i Hercegovine, za čiju će političku situaciju u EU reći da se nije popravila „još od Solunskog samita 2003.“ Istovremeno, ukazuje se na potrebu uspostavljanja zdrave demokratije u regionu, na nedostatke u oblasti vladavine prava, na korupciju i kriminal, slobodu izražavanja i dalje postojeće etničke i bilateralne probleme. Povrh svega, dolazi važno poglavlje ekonomije.

„Došlo je vreme da sa rada na miru i stabilnosti pređemo na polje ekonomije“, smatra generalni sekretar Saveta za regionalnu saradnju Goran Svilanović i dodaje: „Sve je u ekonomiji – ako nas vide kao jednake, unutra smo, ako ne, nismo.“

O tome koliko zemlje Zapadnog Balkana tu mogu da se mere sa članicama Evropske unije govori i podatak da prosek bruto društvenog proizvoda (BDP)u regionu predstavlja tek 38 odsto proseka zemalja-članica Unije.

Ako su mogli oni, možemo i mi

I dok se zemlje regiona žale na „izbirljivost i zahtevnost“ Evropske unije, istraživanja pokazuju da građani Zapadnog Balkana i dalje žele da postanu deo EU, na prvom mestu zbog nade u ekonomski prosperitet. Zatim dolazi želja za uređenom državom. Sa druge strane, Evropske unije očekuje „đake sa najboljim ocenama i vladanjem“, ali ne poriče da je upravo politika proširenja bila jedna od njenih najuspešnijih politika, najefikasniji način obezbeđivanja „spolja i iznutra“. Ulazak Hrvatske u EU pozdravili su tako i jedni i drugi:

„Mi to vidimo kao ogromno ohrabrenje, kao činjenicu da je članstvo moguće“, poručuje Svilanović: „Ako mogu oni, što ne bi mogli i mi. Možda će nam biti potrebne godine, ali to nam je uprkos svemu dostupno“.

I dok se nezvanično pominju „tri nove članice u narednih deset godina“ ili „ceo region do 2025-2030“, sporo, ili ipak samo „po pravilima“, proces proširenja nastavlja svoj život.

Autorka: Marina Maksimović, Brisel
Odgovorni urednik: Ivan Đerković