Ove godine je već 95.000 tražilaca azila ili useljenika preko Sredozemlja stiglo do neke od italijanskih luka. Moglo bi ih doći još toliko. Jer krijumčarska „sezona“ još nije dostigla vrhunac. Shodno situaciji, italijanski ministar spoljnih poslova je sada povukao kočnicu. Konzervativni ministar Angelino Alfano smatra da je pomoć iz Evrope manjkava. Niti se azilanti preraspoređuju po ostalim članicama EU, a ni finansijska pomoć iz Brisela za smeštaj izbeglica nije dostatna, smatra on.
Svojim argumentima je Alfano nažalost potpuno u pravu. Zato ne čudi što Italija sada poseže za merama koje dosad iz humanitarnih razloga nisu slovile kao primerene: Italija želi da izbeglice ostanu u Libiji, to jest da se na minimum svede mogućnost da se dokopaju neke od luka u Italiji. U ovu strategiju se dobro uklapa i odnos prema privatnim spasiocima koji na svojim brodovima na Siciliju i Lampeduzu dovode 40 odsto svih izbeglica.
Recept glasi: zastrašivanje. Prema italijanskim predstavama bi to trebalo da funkcioniše slično kao u istočnom Sredozemlju gde je sporazum s Turskom gotovo potpuno zaustavio dotok izbeglica u Grčku. No ovaj put bi sporazum trebalo da bude sklopljen s Libijom, jednom haotičnom zemljom koja teško da može i uopšte želi da jamči bezbednost migrantima koji uglavnom dolaze iz subsaharskih zemalja.
Ruta preko Sredozemlja bi trebalo da bude sasečena. To je proglašeni cilj ne samo italijanske već i migrantske politike EU. Najveća većina članica će pozdraviti italijansko preuzimanje inicijative. Evropska komisija isto tako nema prigovora. Ako italijanski plan uspe, trebalo bi da se u sprovođenje uključi i Agencija za evropsku graničnu i obalsku stražu sa svojom misijom Sofija.
Italija će već krajem avgusta poslati brodove u libijske teritorijalne vode kako bi uplašila krijumčare. Tražitelji azila i migranti koje će talijanski brodovi izvlačiti iz mora više neće biti prevoženi u Italiju nego natrag u Libiju. To bi, tako špekuliše vlada u Rimu, moglo dovesti do toga da se kroz nekoliko sedmica niko više neće usuditi na prelazak preko Sredozemnog mora. Bez izgleda da će se jednom dokopati evropske obale, nikom se više neće isplatiti skup i opasan put. Time bi bio uništen i biznis krijumčara.
Zvanično bi libijska obalska straža trebalo da ostane odgovorna za operaciju zastrašivanja. No u rukovodstvu Libije postoje suprotna mišljenja o tome treba li italijanskim brodovima dopustiti ulazak u libijske teritorijalne vode. Vlada koju je priznala EU, doduše, daje zeleno svetlo, ali ta ista vlada nema kontrolu duž čitave obale.
Libijska obalska straža postoji samo na papiru. Prema italijanskim navodima, Libijci poseduju samo dva broda. Većina snaga će dakle doći iz Italije, trenutno je za to predviđeno šest brodova. Organizacije za zaštitu ljudskih prava će sigurno protestovati, ali EU će se oglušiti o proteste. Previše je primamljiv izgled da izbeglice nestanu sa Sredozemne rute. Izbeglički problem bi se mogao, slično kao i u slučaju Turske, premestiti izvan granica EU.
Potencijalni podnosioci zahteva za azil će se gomilati u Libiji, ali to je s gledišta mnogih političara u EU još uvek bolje nego nepresušna reka u smeru Italije. Austrijski ministar spoljnih poslova Sebastijan Kurc je ukazao na to da bi zatvaranje Sredozemne rute smanjilo i broj utopljenih. Možda zvuči cinično, ali je u svakom slučaju istinito. Ipak je samo ove godine 2.300 osoba izgubilo život tokom pokušaja prelaska Sredozemnog mora.
Sada je pitanje šta s onima koji već mesecima u teškim uslovima čekaju u Libiji. Hoće li oni biti poslati natrag u svoje domovine? Ili u sabirni kamp u Libiji pod upravom UN, finansiran novcem EU? Ako Italija i Libija sada zaista zatvore ovu rutu, jedno mora biti jasno: migrantski pritisak na Evropu sigurno neće popustiti. Naprotiv: on će narednih godina još porasti. Moguće je da će migranti pronaći nove rute.
Italija i Evropska unija igraju na kartu zastrašivanja i izolacije. Jedan od poslednjih puteva prema Evropi se sada zatvara. Zahtev za azil migranti mogu podneti jedino kada stupe na evropsko tlo. To će biti teoretski moguće samo u zemljama koje se nalaze na spoljnim granicama EU-a, bilo da je to u Mađarskoj, Bugarskoj, Rumuniji, Grčkoj ili Hrvatskoj. Tvrđava Evropa bi tada bila veliki korak bliže zacrtanom cilju – potpunoj izlolaciji.