Novi romani o Prvom svetskom ratu

Korišćenje teme Prvog svetskog rata u literarne svrhe na nemačkom tržištu i nije baš preveliko - za razliku od velikog broja naučno-istorijskih knjiga, kojih ima dosta i gde naveliko raspravlja o novim pogledima na ratne godine od 1914. do 1918.

Nemački pisci su kada je o toj temi reč – uzdržani. Ali nisu francuski i britanski autori. Mnogi od njih ove godine pokazuju da užasi svetskog rata ljudima mogu da budu približeni i na literarni način. I zaista, čitalac se u susretu sa fiktivnim osobama koji se bore na bojištima i umiru približava istoriji.

Nadoknađeni prevodi

Upada u oči da su knjige francuskih, britanskih ili irskih autora koje su nedavno prevedene na nemački jezik, uglavnom štampane još pre nekoliko godina. Ali očigledno je da su se tek uoči „talasa sećanja“ na Prvi svetski rat koji ovih dana doživljavamo, izdavači usudili da se te teme dotaknu i na nemačkom.

Jedna od tih autorki je i engleska spisateljka Pet Barker. To nije prvi put da se ona bavi događanjima vezanim za Prvi svetski rat – 2012. napisala je svoj sjajni roman „Tobijeva soba“. Tu je i Irac Sebastijan Beri sa svojim epom iz 2005. godine, kao i dve najveće novine iz Francuske – knjige Žana Ešenoza i Erik Vujara koje su napisane pre dve godine.

Sabrani ratni događaji

U francuskim pričama uočljiva je njihova kratkoća i preciznost. Ešenozov roman jednostavnog naslova „14“ ima samo 124 stranice, a Vujarovo delo, „Balade iz Evrope“, mešavina romana i eseja, stiže na 170 stranica. Bez obzira na to, dela i jednog i drugog autora mogu se svrstati u „veliku književnost“.

Žan Ešenoz, rođen 1947, u svojoj knjizi prati sudbinu pet Francuza koji odlaze u rat, i jedne žene koja ostaje kod kuće i tamo strahuje za svog momka i brata. Autor pripoveda priču na specifičan način, ponekad samo kroz nagoveštaje, koji su ipak upečatljivi, ali i teskobni.

Sasvim drugačiji literarni koncept sledio je Erik Vujar, rođen 1968. godine u Lionu. Njegova knjiga je više teoretska, odgovara klasičnim narativnim očekivanjima čitaoca sa čestim esejističkim odlomcima. Kada Vujar oštrim perom piše o Alfredu fon Šlifenu, tvorcu poznatog „Šlifenovog plana“ (strategija tadašnje nemačke vojske prema Francuskoj i Rusiji prim. ur), on istovremeno razotkriva i osnovni problem svake priglupe ratne retorike. Vujaru je uspelo da stvori pametno, ali istovremeno i zakulisno delo.

Nekoliko stranica više čitalac mora da savlada kod irskog autora Sebastijana Berija. Njegov roman „Dugački, dugački put“ prati put 18-godišnjaka Vilija Duna kojeg je privukao rat. Poput stotina hiljada drugih mladih ljudi i on je na bojištima Flandrije i Some skupljao prva iskustva. Glad i hladnoća, neprekidni napadi, noćna grmljavina topova i žuti oblaci otrova… Užas borbe prsa u prsa prikazan je veoma plastično. Ali Beri svom mladom junaku daje individualno lice. Čitalac pati zajedno s njim i pri tom saznaje više o irsko-britanskoj istoriji, o kojoj se u kontinentalnom delu Evrope malo zna. To što se Vili Dun najpre ratuje za Engleze, a protiv Nemaca, pa kasnije u svojoj otadžbini mora da se bori protiv svojih pobunjenih sunarodnika, još jednom potvrđuje apsurdnost ratnih događanja.

Pogled iz daljine

Čudi izuzetno mali doprinos nemačkih pisaca u godini kada se obeležava stogodišnjica Prvog svetskog rata. Možda se to može protumačiti time što Nemačka još uvek prerađuje Drugi svetski rat. U Francuskoj i Veliko Britaniji to je drugačije. Ipak, Kristof Pošenrider, autor koji je rođen u Bostonu, ali već dugo vremena živi u Nemačkoj i piše na nemačkom jeziku objavio je knjigu čija se priči odigrava „na ivici“ Prvog svetskog rata.

Pošenrider priča o životu istoričara umetnosti Jakoba Tolmejna, koji je u predvečerje Prvog svetskog rata krenuo u Italiju da bi se tamo povezao s kraljem Fridrihom II (1194-1250). Za homoseksualca i ne baš prema vojsci nastrojenog Tolmejna, putovanje u južnu Italiju predstavlja bekstvo od strogog pruskog vojnog vaspitanja i ratne euforije u otadžbini. Roman Pošenridera napisan je donekle zabavno i povezuje veliku svetsku istoriju sa ličnom pričom jednog čoveka.

Pošenriderova knjiga suočava čitaoca s vremenom od pre stotinu godina, ali koje i danas, ovde, u svetu prepunom ratova, bilo da je reč o Siriji ili u Ukrajini, pokazuje koliki je jaz između „normalnih“ ljudi, sa svim njihovim potrebama, nadama i snovima – i zvanične politike.