Prve reči novoizabranog hrvatskog predsednika bile su jasne i svesno odabrane. Još u izbornoj noći on se zahvalio svim građanima u zemlji – onima koji su ga birali, ali i onima koji su bili protiv njega. Obećao je da će biti predsednik svih građana, Hrvata i onih koji to nisu.
Uz to, Milanović je najavio da više neće govoriti o prošlosti, te da će, što bi zapravo trebalo da se podrazumeva, da deluje striktno u okviru ustavnih ovlašćenja. I u nekoliko navrata je ponovio da će se zalagati za jedinstvo zemlje u različitosti njenih građana.
Da li se rat završio?
To je Hrvatska zaista neophodno potrebno, jer je zemlja duboko podeljena. Levi i desni blok stoje nepomirljivo jedan naspram drugog, a prošlost pritom igra ključnu ulogu. Često se čini kao da u zemlji nisu okončani ni Drugi svetski rat, ni rat iz 1990-ih. Stiče se utisak da antifašistički partizani i fašističke Ustaše, isto kao i Hrvati i Srbi, i danas vode svoje stare bitke. I tokom predizborne kampanje ti tonovi su bili glasni, i to sa obe strane.
No mogućnosti šefa države da te podele premosti veoma su ograničene. U protivrečnosti hrvatskog političkog sistema spada i činjenica da se predsednik doduše bira na direktnim izborima, što njegovoj funkciji daje snažnu demokratsku legitimaciju, ali da on, međutim, ustavno ima vrlo skučena operativna ovlašćenja. Predsednik je nominalno glavni komandant vojske u doba rata, može da imenuje i smenjuje generale i ambasadore, i da zajedno sa premijerom kontroliše rad tajnih službi. Uz to, on ima i neke mogućnosti da samoinicijativno pokreće spoljnopolitičke inicijative.
Milanović, koji je i sam bio premijer, zna da sve to i nije tako mnogo. A uz to je već na početku najavio da on nema nameru da granice svojih ovlašćenja veštački širi.
Moć reči
On pre može da izvrši uticaj na jedan drugi, mekši način. Kao predsednik, on uživa veliku medijsku pažnju. Kad nešto kaže, to se i čuje. Tokom predizborne kampanje Milanović je obećao da će od Hrvatske da napravi „normalnu zemlju“. To znači da bi trebalo promeniti retoriku koja vlada zemljom i da bi se trebalo distancirati od patetičnog nacionalizma koji je negovala njegova prethodnica. On bi trebalo da koristi „jezik inkluzije“ koji ljude uključije u diskurs, a ne da ih iz njega isključuje – a to se odnosi i na Srbe u Hrvatskoj.
S druge strane, on je najavio da će u zemlji etablirati jedan drugačiji politički stil. Najavio je transparentno obavljanje svoje funkcije, bez zakulisnih igara i tajnih dogovora daleko od očiju javnosti. To bi bilo veoma važno za zemlju u kojoj su korupcija i nepotizam deo svakodnevnice, i u kojoj dve trećine mladih smatra da je za uspeh u karijeri najvažnije imati dobre veze i poznanstva.
Ukoliko on zaista bude uspeo da etablira tu vrstu normalnosti, to bi možda moglo da dovede i do smanjenja broja onih koji sada u velikom broju napuštaju zemlju. To su oni koji sada pokušavaju da u Nemačkoj, Austriji ili Irskoj žive neki „normalan život“.
Pružiti ruku susedima
I u okviru svojih spoljnopolitičkih ovlašćenja Milanović bi mogao da doprinese normalizaciji odnosa u regionu. Već kao premijer pokazao je da je uvereni Evropljanin i da nacionalizam stran. Možda bi baš on mogao da pomogne da se izgrade mostovi poverenja i dobrosusedskih odnosa, pre svega sa Srbijom i Bosnom i Hercegovinom. Sadašnje hrvatsko predsedavanje Evropskoj uniji moglo bi da bude povoljan okvir za takvu vrstu inicijative.
Pravi gubitnik ovih izbora nije međutim poražena Kolinda Grabar-Kitarović, već jaki čovek koji je stajao iza nje: premijer Andrej Plenković. On je direktno podržavao Grabar-Kitarović, pa mu sada stranačke kolege prebacuju i odgovornost za njen poraz. HDZ-ovac Plenković sada mora da sarađuje sa socijaldemokratom Milanovićem, a istovremeno da se brani od napada s desnog krila svoje stranke.
Još u toku ove godine, po svoj prilici na jesen, u Hrvatskoj bi ponovo trebalo da budu održani izbori – ovoga puta za novi sastav Sabora. Najkasnije tada pokazaće se da li je pobeda Zorana Milanovića bila uvod u jednu dublju promenu na hrvatskoj političkoj sceni. Do tada bi novi predsednik morao da ispuni dato obećanje – da normalizuje zemlju. Ukoliko to ne bude uspeo, frustracija će se samo povećati – i još više mladih će Hrvatskoj okrenuti leđa.