Onaj ko nekome nešto čestita, obično nosi sa sobom i poklone. Čestitajući pobedu izabranom američkom predsedniku Džou Bajdenu i njegovoj potpredsednici Kamali Haris, kancelarka Angela Merkel pridržava se tog običaja: ona nije uputila čestitke samo rečima, koje su, za njene pojmove, izuzetno tople i srdačne. Kada se kancelarka priseća dugotrajnog prijateljstva SAD, Nemačke i Evrope, i zaklinje u zajedništvo, ona ujedno najavljuje i ustupke: Nemci i Evropljani znaju da moraju da preuzmu veću odgovornost u tom partnerstvu. Amerika „s pravom od nas očekuje da uložimo veće napore kako bismo se postarali za našu bezbednost i kako bismo se u svetu zauzeli za naša uverenja“.
Postojao je dublji razlog zbog kojeg je Angela Merkel svoje čestitke pred kamerama iznela u ponedjeljak, a ne, kako je prvobitno bilo najavljeno, u nedelju popodne. Kao prvo, 9. novembar je sudbonosan dan u Nemačkoj. Na taj dan, kako je rekla kancelarka, desilo se ono najgore, ali i najbolje u nemačkoj istoriji. Devetog novembra 1938. desili su se pogromi u čitavoj nekadašnjoj nacističkoj državi – sa stotinama mrtvih – nakon čega su usledila sistematska i masovna ubistva Jevreja. Devetog novembra 1989. godine pao je Berlinski zid. I tu je Merkel napravila prelaz na SAD ističući važnu ulogu te zemlje „za slobodu u svetu“, ali također i za pad Zida.
-pročitajte još: Bajden i Evropa: Biće komplikovano
Lepe reči nakon kaznenih carina
Ali ono što je stajalo iza svega, imalo je real-političku pozadinu i povezano je s aktuelnom situacijom. Jer, nekoliko sati pre nastupa kancelarke Merkel, Evropska unija je najavila masovne kaznene carine na američki uvoz. Brisel je time reagovao na ilegalne američke subvencije koncernu Boing. Kaznene carine teške su gotovo četiri milijarde dolara godišnje. One neće obradovati američku administraciju, kako sadašnju, tako ni buduću. Biće zanimljivo videti kako će Donald Tramp da reaguje i hoće li budući predsednik Bajden, koji stupa na funkciju 20. januara 2020, biti otvoreniji u svojoj trgovinskoj politici.
Angela Merkel uz čestitke nosi doduše i poklone, ali nije njima baš toliko pretrpana da nema slobodnu ruku da otvori vrata. Obećanje da će „pojačati sopstvene napore“ ide ruku pod ruku s porukom da Evropljani, u odnosu na dosadašnje američke poteze, ipak misle na sebe i to jasnije signalizuju. Svejedno je što je kancelarka Merkel predsedavajuća EU još šest sedmica, a kancelarka samo još deset ili jedanaest meseci. Ona sada želi da pomogne u kreiranju ponovo procvetalog partnerstva.
Kancelarka konkretno nabraja izazove koje Amerikanci i Evropljani zajednički moraju da savladaju: pandemiju korone, globalno zagrevanje, terorizam, stvaranje otvorene, napredne ekonomije i slobodne trgovine. Suočena s globalnim problemima i krizama današnjice, Angela Merkel poziva na povratak multilateralizmu i zajedništvu, nakon svega što su Evropljani i ona morali da pretrpe poslednjih godina – od stalnih Trampovih zahteva za većim finansijskim angažmanom u NATO, preko povlačenja američkih vojnika iz Nemačke, pa sve do Trampovog brutalnog raskida Pariskog sporazuma o zaštiti klime. Možda je za nju najgori od svega bio otrov kojim je Tramp Nemačku – koja sebe voli da smatra za pouzdanog partnera – svrstao uz loše i odmetnute države.
U strateškom razmišljanju i izjavama kancelarke postoji jedna maskima: ona se nikada ne okreće unazad, niti se, shodno tome, ikada verbalno vraća na ono što je bilo. To se uklapa i sa sadržajem čestitki Džou Bajdenu i Kamali Haris: ime Tramp se ne pominje ni jedan jedini put. Merkel se u svom plavom sakou ne osvrće na borbu dosadašnjeg američkog predsednika protiv ubedljivog izbornog rezultata, koju je najavio u medijima. Kao da hoće da kaže: Tramp? Ko beše Tramp?
-pročitajte još: Dostojanstvo i u izbornom porazu – to je američka tradicija
Ljutiti pogled unazad
Upravo 9. novembra 2016, na isti dan pre četiri godine, kancelarka je, tada doduše u crvenom sakou, ali na istom mestu i pred kamerama, govorila o ishodu američkih predsedničkih izbora. Odmah na početku spustila je palac, govoreći o „ponekad teško podnošljivoj konfrontaciji“ koja se videla u predizbornoj kampanji u toj „staroj i časnoj“ demokratiji. Govorila je o političkoj, ekonomskoj i vojnoj odgovornosti svakog američkog predsednika, odgovornosti „koja se može osetiti gotovo svugde u svetu“.
A onda je nastupilo ključnih petnaest sekundi, u kojima se radilo o srži politike: demokratiji, slobodi, poštovanju pravne države i nepovredivosti ljudskog dostojanstva – bez obzira na poreklo, boju kože, veru, pol, seksualnu orijentaciju ili politički stav. „Na bazi tih vrednosti nudim budućem predsedniku Sjedinjenih Američkih Država Donaldu Trampu blisku saradnju.“ Ali on je pao na ispitu. Tramp više ne može da očekuje poklone. Ovog ponedeljka nije dobio ni verbalni buket ružnog, osušenog cveća. Sve je usmereno na jedan ulog: na novi početak sa Vašingtonom.