Novak Đoković: Pokazaću da ima i dobrih Srba

Samo dan nakon što je Bundestag doneo odluku o povećanju finansijskog štita za spas evra, nemački ministar inostranih poslova Gido Vestervele zahteva strožiju kontrolu zemalja pogođenih finansijskom krizom. Za minhenski list Zidojče cajtung, Vestervele kaže „Nemačka mora da doprinese da naša zajednička kuća u evro-zoni bude dovedena u red. Ministar spoljnih poslova kao cilj navodi „evropsku uniju stabilnosti“. Vestervele zahteva bolju koordinaciju ekonomske politike, i neku vrstu „finansijskog ustava“ za Evropu, strategiju za bolju konkurentnost i strožiju kontrolu zemalja koje su pogođene finansijskom krizom. Započete mere predostrožnosti nisu dovoljne da bi se stalo na put spirali dugovanja, upozorava Vestervele i dodaje: „Pakt stabilnosti moramo i nadalje jačati u pravcu automatskih sankcija... Pravo nadgledanja i preporuke nisu dovoljni. Države koje u budućnosti žele da računaju na „finansijski štit“, moraju u potpunosti da omoguće pristup njihovoj budžetskoj politici. U idealnom slučaju to može da se postigne izmenama evropskih ugovora, ali za to je potrebna saglasnost svih zemalja članica Evropske unije, što je teško zamislivo“. Vestervele traži efikasniju koordinaciju ekonomske i finansijske politike 17 zemalja evro-zone. „Pod pritiskom krize postalo je moguće mnogo toga što je do pre godinu dana bilo nezamislivo“, izjavio je Vestervele za Zidojče cajtung.

Ni moćnije službe, ni slabiji predsednik?

Povodom odluke ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva da se ne kandiduje za još jedan predsednički mandat, jer, kako je istakao, premijer Vladimir Putin ima širu podršku javnosti u zemlji, Zidojče cajtung piše: „Ruski predsednik sam sebi oduzima moć. Nema moćnije službe od predsedničke u Rusiji, a do sada u njoj još niko nije bio toliko nemoćan: Dmitrij Medvedev, predsednik Rusije, vrhovni zapovednik oružanih snaga, onaj koji ima pravo da raspušta vladu i imenuje guvernere, tri i po godine vlada Kremljom, ali ne i čitavom Rusijom. Vladimir Putin jednostavno je popularniji od njega, saopštio je Medvedev i time dao opravdanje odluci da odustane od kandidature za novi predsednički mandat. Šteta, jer duel, kakav su imali Hilari Klinton i Barak Obama, bio je odlična prilika za demokratsko takmičenje o kome Medvedev neprestano govori. On tako ostaje asistent Vladimira Putina, žrtva i učesnik dogovorene zamene službi, što se u Rusiji zove „Rokirovka“ (Rokada). Mnogu Rusi zbunjeni su takvom odlukom čoveka, koji im je nekada bio nada da će reforme biti sprovedene. Za pola godine Putin će pobediti na predsedničkim izborima, a Medvedev će postati premijer. Tako zapoveda koreografija. Ali, Medvedev se ponaša kao da nije sve baš tako i kaže da nije sve unapred dogovoreno, i da građani moraju najpre da glasaju. Mnogi se pitaju šta će ostati od službovanja Medvedeva. Više demokratije, građanske inicijative, manje korupcije, slobodniji mediji i moderna privreda – sve to odavno spada u retorički arsenal predsednika. Ali, malo toga je ostvareno. Medvedev je najslabiji šef Kremlja u novijoj ruskoj istoriji“, komentariše Zidojče cajtung.

Ima i dobrih Srba…

Nemački nedeljnik Špigel pod naslovom „Patriota“, donosi opširan tekst o najboljem svetskom teniseru, Novaku Đokoviću, njegovim sećanjima na dane NATO bombardovanja, prvim teniskim koracima i ogromnoj popularnosti u Srbiji: „Đoković je bio dete, kada su NATO bombe 1999. godine padale na Beograd. Srbin, koji je i tokom rata trenirao u međuvremenu je postao najbolji teniser sveta. Đoković dobro pamti svoj dvanaesti rođendan, ali ne zbog poklona, već zbog bombi. Bilo je to 22. maja 1999. godine. „Rođendan sam slavio u teniskom klubu Partizan, to je klub u kome sam odrastao. Roditelji su mi pevali rođendanski pesmu, bilo je blizu podneva kada su počeli napadi... Odjednom su se začule sirene i kratko zatim na nebu su se pojavili bombarderi. Leteli su direktno iznad moje glave. U daljini su odzvanjale eksplozije. Nestalo je struje. Bojao sam se“, priseća se za Špigel Đoković i kaže: „Rat je od mene napravio boljeg čoveka, jer sam naučio da cenim mnoge stvari, a ne da na njih gledam kao da se one podrazumevaju. Kroz rat sam postao i bolji teniser, jer sam se sebi zakleo, da ću svetu da pokažem da ima i dobrih Srba“.

Đoković simbol preporoda Srbije

Špigel piše da se u glavama mnogih ljudi Srbija vezuje za slike masakra i masovnih grobnica, istorijske krivice i moralnog sunovrata: „To je zemlja kojoj su potrebne pobede i heroji. Zemlja koja je samo čekala na nekog kao što je Đoković. Po čitavom Beogradu vide se plakati na kojima je u šampionskoj pozi, po kioscima su poštanske markice sa njegovim likom, njegovo ime ispisano je na upaljačima, kesicama za šećer i privescima za ključeve. Deca se više ne zanimaju za fudbal, odnedavno igraju tenis i samo njega prate. Dečaci imaju frizuru kao on, a devojčice u srcu nose njegovo ime. Na televiziji se uveče prikazuju dokumentarci o njegovim uspesima, koji ponosnim tonom podsećaju na propagandne filmove“.

Špigel podseća na Đokovićevo osvajanje Vimbldona, kada je postao najbolji teniser sveta, ali i na svečani doček u Beogradu, sa 100.000 ljudi, muzikom, vatrometom i crveno-plavo-belim zastavama. „Đoković je pehar posvetio svojoj zemlji, naravno. On je lice Srbije i simbol preporoda zemlje“, piše Špigel.

Priredio Boris Rabrenović
Odg. urednik: Jakov Leon