Novac koji ne postoji i skandal koji trese Nemačku

Šta je znao nemački ministar finansija? Sadašnji koji je socijaldemokrata, ali i prošli koji je demohrišćanin?  Da li je nešto znala i kancelarka i šta je o tome rekla u Kini? Koju ulogu igraju Indonezija i Dubai? Sad se čuje da u svemu prste imaju i Belorusija i Rusija.

I gde je zlikovac? Je li to doista Jan Marsalek, bivši direktor finansija koncerna Vajerkard? A šta je sa predsednikom uprave kompanije Markusom Braunom kojeg čas hapse, a čas puštaju uz kauciju?

I najvažnije: kako je uopšte bilo moguće da jedna nemačka firma, koja je krenula da trguje digitalnim sistemom plaćanja, postane berzanski koncern vredniji od Dojče banke, a onda se odjednom nađe pred bankrotom jer u kasi zapravo nikad nije bilo 1,9 milijardi evra – i to niko nije primetio.

Ni ured za reviziju EY (bivši Ernst & Young), niti državni zavod za nadzor vrednosnih papira BaFin, ni Nemačka savezna banka... Pa nijedno ministarstvo, uključujući i ured kancelarke. Koliko onda uopšte vrede svi sistemi zaštite  koji bi nemački svet novca trebalo da učine kredibilnim – i atraktivnim?

Gomila pitanja. I to oko jedne vrlo zapetljane priče.

Novo doba novca, stare metode lopovluka

Tu su najpre neke, manje ili više, pouzdane činjenice: Vajerkard je firma sa sedištem u Ašenhajmu u Bavarskoj. Za nju je, prema poslednjim zvaničnim podacima, radilo oko 5.800 zaposlenih.

Vajerkard je razvijao digitalne oblike plaćanja (predivđen da se jednom integriše sa sopstvenom bankom). Za tu uslugu firma ubire malu proviziju, ali je na kraju ispala velika: 2006. je Vajerkard dospeo na TecDax, a u septembru 2018. je dospeo u nemački berzanski indeks DAX, mali krug od 30 najvažnijih nemačkih firmi čijim se deonicama trguje.

I onda, u junu ove godine – Vajerkard proglašava da je insolventan!

Posle toga je firma za samo nekoliko dana izgubila više od dve trećine berzanske vrednosti. Šef Markus Braun je najpre uhapšen između ostalog zbog manipulisanja tržišta, da bi bio pušten na slobodu uz kauciju od pet miliona evra, a sad je opet - iza rešetaka.

Chief Operating Officer (CEO) Jan Marsalek, nestao je bez traga. Za njim je izdat nalog za hapšenje.

Oba glavna lika su Austrijanci kojima je tokom godina uspelo da firmu iz okoline Minhena „prodaju“ kao veliku nemačku nadu u prelazu sa staromodnog bankarskog poslovanja u eru digitalnog sveta novca: dakle bitovi umesto kasice-prasice.

Prilično je potrajalo dok su mnoge glasine i izveštaji postali dovoljno jasni da se shvati da je Vajerkard stigao da svoje veličine prodajući maglu. U junu je i ured za reviziju EY odbio da potpiše bilans firme, a usledila je vanredna provera konkurentskog ureda KPMG.

Na kraju je Vajerkard morao da prizna da ne može da nađe 1,9 milijardi evra – novac koji se teoretski nalazio u knjigama, a verovatno uopšte ne postoji. Time se jednim potezom pera čitava četvrtina iznosa bilansa Vajerkarda pretvorila – u ništa. I niko ranije nije bio sumnjičav?

Da čujemo sad i vas!

To je pitanje koje može da ugrozi ugled čitavog nemačkog sistema za nadzor prometa novca i vrednosnih papira. Sada je odlučeno da se o svemu malo propitaju i političari. Pitanja je – mnogo.

Na primer: kad već uredi za reviziju kao što je EY nisu hteli ništa da vide ni čuju, zašto nije reagovala Savezna banka? Zašto nije reagovao ni zavod za nadzor BaFin koji je deo centralne banke? Jer, sumnje u stvarnu moć Vajerkarda su se čule već dugo.

Još jedno zanimljivo pitanje: zašto se kancelarka Merkel u septembru prošle godine u Kini založila za širenje poslovanja Vajerkarda na tu zemlju, kada je u njenom Ministarstvu finansija već bila u toku istraga o toj firmi? I slutilo se da će tu biti posla i za policiju.

Drugim rečima: šta je sve znala nemačka vlada i zašto je činila ono što je činila?

Na kašičicu

„Ovo je poslednja prilika da vlada izbegne formiranje anketnog odbora“, kaže političar Zelenih Danjal Bajaz. Jer u Bundestagu je mnogo onih koji imaju utisak da vlada istinu dozira „na kašičicu“ i to tek kad se nađe pod žestokim pritiskom.

Istražitelji će imati puno posla – i biće ima potrebno dosta prevodilaca. Jer, kako se čini, u svakom slučaju će morati da zavire i u Rusiju. Tamo naime vodi i trag nestalog direktora Vajerkarda Jana Marsaleka.

Proteklih dana su novinari Špigela, dnevnika Handelsblat i platforme Belingket postepeno otkrivali detalje o tome kuda je bežao bivši direktor. Prvo se čulo kako je Marsalek utekao u Indoneziju, ali očito su se pojavili dokazi o njegovom putu preko Klagenfurta i Talina u Minsk. Kao i da nije tamo ostao, već produžio u Rusiju.

Handelsblat tvrdi da se Marsalek trenutno nalazi na jednom imanju u okolini Moskve – pod nadzorom ruske vojne tajne službe GRU. U Kremlju o svemu tome nemaju pojma, barem tako tvrdi portparol Dimitrij Peskov.

Znamo li šta ne znamo?

Marsalek bi mogao biti glavna figura u ovom skandalu – ili je i on tek figura kojom upravljaju drugi? On je formalno bio odgovoran za međunarodno poslovanje Vajerkarda što obuhvata i akvizicije u zemljama Azije. A bio je odgovoran i za to da poslovne knjige izgledaju što bolje, iako je posao u samoj Nemačkoj bio mršav.

Tu nije samo reč o kulama u oblacima, nego i o mogućnosti da je reč o sistemu za pranje novca. Po čijem nalogu? Više medija je javilo da se Austrijanac Marsalek hvalio vezama sa tajnim službama, ne samo u Beču, nego i u Palmiri u Siriji – ili u Moskvi.

Kada se sve to zna, jasno je da bi istraga ili formiranje parlamentarnog anketnog odbora bilo više šansa nego opasnost, ne samo za nemačku vladu, već i za čitav sistem finansija u Nemačkoj.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android