Nobelovac s gitarom

Da li se neko seća Španca koji se zove Hose Ečegaraj i Eizagire? Ne? Ali čovek je dobio Nobelovu nagradu za književnost – pre 112 godina! No, ovogodišnju Nobelovu nagradu za književnost pamtiće svi – od konzervativne akademske književne kritike do kasirke u samoposluzi koja krijući od sebe da je već sredovečna dama kod kuće pušta muziku šezdesetih i sedamdesetih. U njenoj kolekciji je sigurno i Bob Dilan – ovogodišnji književni nobelovac.

Zgodno za ovu Nobelovu nagradu jeste to što će baš svako imati mišljenje o njoj. Prijatelji larpulartističkog elitizma će zarozati nozdrve. A likovaće svi oni koji su Džima Morisona i Džonija Štulića oduvek smatrali boljim pesnicima od lokalnih nagrađivanih osrednjaka.

Globalne književno-političke posledice ovakvog izbora švedskog žirija vidljive su već sada: Prašnjavi sjaj na frakovima nobelovaca biće pomalo oduvan da bi na njegovo mesto stupio mušičavi ali konstantan sjaj jedne planetarne zvezde koja je svoj nesumnjivi književni talenat od početka udenula u muziku.

Možda je to i bila namera žirija. Osvežiti pomalo sklerotični svetski književni establišment integrisanjem popkulturalne ikone u sam književni Panteon. Pri tom je i ikona poprilično ostarela, ali na drugi način, idući uz nos vremenu, ali koračajući sa njim.

Što se tiče postjugoslovenskih reakcija, nije moguće izbeći lokalnu perspektivu. U Hrvatskoj je, na primer, Dilan na desnici zaslužio mnogo vernih mrzitelja izjavom da zbog određeno istorijskog sećanja Srbi mogu da osete Hrvate kao crnci belce ili Jevreji Nemce. Doduše, ova pomalo trapava izjava se 2012. prelila iz domena pesničke slobode u oblast ljutog negodovanja nacionalno osetljivijih pripadnika narečenog naroda koji se u Dilanovoj izjavi našao u rangu robovlasnika i nacista. No, ta rana je donekle zacelila. Sad će biti aktivirana. Za utehu balkanskih apriornih protivnika proglašavanja Roberta Cimermana književnim svecem, stvar je mogla ispasti još gora. Jer, teoretski, i Peter Handke ima literarni domet do Stokholma.

Moj Bob Dilan je onaj koji peva filmsku stvar Knockin' on Heaven's Door. Taj song smo učili pokušavajući da sviramo gitaru i da pevamo kroz nos. I svako na ovoj planeti ima pravo na svog ličnog Dilana, jer je na 37 studijskih albuma izbor zaista veliki. 

Neka vrsta beatifikacije nazalnog osobenjaka najavljena je već njegovim drugim nagradama poput specijalne Pulicerove, ali i kačenjem za rever Ordena Legije časti, počasnim doktorskim titulama. Bilo bi zanimljivo saznati od članova švedskog žirija ko je od njih u mladosti pušio kanabis slušajući Everybody Must Get Stoned. Ili da li je narednih godina na redu neki hiphoper.

Simpatična mi je misao da će studenti književnosti konzumirati jednog književnog nobelovca uključujući Youtube. Ostaje i da se ponadamo kako će Bob Dilan za 112 godina imati više publike nego Hose Ečegaraj i Eizagire danas. Ako bude tako, naši potomci će reći da je Bob Dilan bio potrebniji Nobelovoj nagradi nego ona njemu.