Neki epski bokserski meč, recimo između Vladimira Klička i Tajson Fjurija, teško da bi izazvao hajp koliki je prethodio prvom susretu dvojice svetskih alfa-mužjaka Vladimira Putina i Donalda Trampa. Hoće li Putin napraviti grimasu kad mu Tramp krvnički stegne ruku (bije ga glas da se tako rukuje)? Hoće li Tramp spustiti oči kad sretne Putinov stakleni pogled? Ko će prvi trepnuti?
Sad mu dođe kao razočaranje da se ništa od ovog nije desilo. Rukovanje je trajalo tek koliko je pristojno, na momente je sve delovalo žovijalno, a na Putinovom licu se naslutilo nešto poput smeška. To je jak kontrast u odnosu na ledeni susret ruskog lidera sa Trampovim prethodnikom Obamom na prošlogodišnjem samitu G20. Još da ne zaboravimo da je Tramp rekao da mu je „čast“ što se sastao sa Putinom.
Njih dvojica su spojili lepo i korisno tako što su sastanak utanačili tačno dok su ostali lideri razgovarali o klimi. To je jedno od ključnih pitanja sa agende samita, tema veoma prirasla srcu kancelarke Angele Merkel. Tramp je, doduše, učestvovao na prvoj polovini sastanka, ali je jasno da stanje ekosistema baš i nije među njegovim prioritetima.
Mora da su frustrirani oni koji su se nadali vatrometu – sastanak Trampa i Putina potrajao je preko dva sata, iako je bilo planirano 35 minuta. Toliko ne traju vatrometi. Ali desilo se nešto za one koji gledaju dublje od govora tela i stanovitih izjava: dogovoren je prekid vatre u jugozapadnoj Siriji koji počinje od nedelje. Cinici bi rekli da je to tek kap u okeanu, ali svaki sitan pomak važan je za taj deo sveta.
Koliko god bio mali, ovaj dogovor je značajan i s obzirom na retoričko razgibavanje pre ovog susreta. Tramp je uoči samita, govoreći u Poljskoj, bocnuo Putina naglašavajući zapadnjačku nadmoć i pozivajući šefa Kremlja da okonča rusku „destabilizaciju Ukrajine“. Nije promakla ni Putinova dozirana kritika Trampove trgovačke politike: on je američke restrikcije u trgovini i investicijama opisao kao „maskirani protekcionizam“.
Tramp je počeo predsednikovanje trubeći kako će imati sjajne odnose sa Putinovom Rusijom. Putin je, po navici, reagovao oprezno, možda uz nadu da će američko-ruski odnosi zaista doživeti pozitivni zaokret nakon Obaminih mandata, ali ipak čuvajući adute ispod stola.
Uzbuna koja je podignuta zbog optužbi da se Rusija petljala u američke izbore i gurala Trampovu kampanju stavila je obojicu ljudi u više nego čudnovatu poziciju. Uz poznati Putinov stav da takvog mešanja nije bilo i Trampov zahtev za garancijama da se Rusija neće mešati u američka unutrašnja posla, njih su dvojica svakako bili srećni što zaobilaze neprijatnu temu u širem luku. Umesto toga, lagodnije im je da gledaju unapred, pričaju o Siriji (iako će neslaganja oko Asadove sudbine prirediti još glavobolja), borbi protiv terorizma, čak i da se slože da se ne slažu oko situacije u Ukrajini.
Hajp koji je prethodio susretu i očekivanja medija otišli su u prazno. Koliko god da to tišti one koji su priželjkivali bokserski fajt: zbližavanje Trampa i Putina – pa makar i površno – moglo bi da bude osvežavajući razvoj koji, kao i uvek sa ovom dvojicom, treba uzeti uz mrvu soli.