Nisu slavili teniskog Boga nego čoveka koji zna da plače

„Novak Đoković sedeo je na svojoj klupi okružen sa 25.703 gledalaca na najvećem svetskom teniskom stadionu i gorko plakao u svoj peškir. U tom trenutku još nije bio izgubio finale US Opena od Danila Medvedeva, ali je 34-godišnjak znao da je to kraj njegovih snova o tako retkom grend slemu. Razočaranje i tuga u kombinaciji sa ogromnim ohrabrenjem publike bili su previše. Zato je plakao“, piše Frankfurter Algemajne cajtung.

U času svog možda najvećeg sportskog poraza, Novak Đoković je doživeo i jednu od svojih najvećih pobeda, komentariše Stefan Petri za sportski portal spox.

„Na teniskim terenu u Njujorku Novaka Đokovića je pobedio taktički perfektni Danil Medvedev, sportski – najneprijatniji protivnik kojeg mogao da ima. Ali zato je publika bila na njegovoj strani, od samog početka, i na kraju ga podržavala čak na ivici da to bude nefer.“

Autor podseća na slično situaciju, Vimbldon 2019, kada je publika isto tako podržavala Federera koji je gubio protiv Đokovića. I onda se razračunava sa predrasudama o teniskoj zvezdi iz Srbije.

„Đokovićevi kritičari godinama su kritikovali dve stvari: s jedne strane, njegovu igru nalik robotu, s druge strane, očajnički lov na ljubav publike. Iskreno, ne znam kako je mit o robotu uopšte mogao da nastane, a kamoli da se održi toliko dugo. Kao navijaču, možda volite drugačiji tenis, ali ako nešto ne može da se kaže za Đokovićeve mečeve onda je to – da su dosadni. Niko ne može pobediti na toliko različitih načina, niko ne menja svoju igru tako često, retko ko pokazuje svoje emocije tako otvoreno kao on“, piše spox.

„A i teza o Đokoviću koji moljaka publiku za naklonost takođe je poslednjih godina uzela maha. Gotovo na svakom meču komentatori bi posegnuli za tom otrcanom pričom bez obzira da li je publika očigledno bila na strani protivnika ili ne, i mudrovali: Zašto ga ne vole kao Nadala i Rodžera? Zato što je pokvario žurku? Zbog njegovog porekla? I slično…

Moram da kažem da je po meni to sve uvek išlo malo predaleko. Ne samo zato što se u toj diskusiji često izostavljalo da Nole ima ogroman broj obožavalaca u mnogim delovima sveta – već i zato što ta navodna čežnja Srbina za naklonošću javnosti nikada nije dovela do toga da on postane neveran sebi“, dodaje se u tekstu.

Autor piše da je „Đoković lako mogao da izgradi uglađen, besprekoran imidž uz pomoć brojnih preplaćenih medijskih konsultanata – imidž vickastog, pametnog, poliglote, porodičnog čoveka. Umesto toga, dozvoljava posmatračima da mu se približe i ne zazire od kontroverznih izjava i postupaka, od osnivanja sindikata igrača do više nego čudnih izjava o vakcinama i tendencije ka ezoteriji. Sigurno postoje lakši načini da osvojite srca ljubitelja tenisa širom sveta.“

„U ovom finalu, ove navodne kontradikcije su se pomirile. Koliko je Đokoviću značila podrška? Da, ljubav publike mogla se pročitati na njegovom licu. Posebno treba istaći činjenicu da je on publiku osvojio na svoj način – bez maske, sa svojim vrlinama i manama, onakav kakav jeste. Prilikom uručivanja trofeja, publika nije slavila šampiona, teniskog Boga Novaka Đokovića, već čoveka, onoga u suzama, onoga koji je poražen.“

„Na 21. veliku titulu Đoković će morati da sačeka. Umesto toga, osvojio je srca publike. Koliko mu je ova pobeda na kraju značila govori o njemu više nego bilo koji drugi rekord“, piše ovaj sportski portal.

priredila D. Roščić

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu