Nisu silovali samo vojnici Crvene armije

Dojče vele: Od kraja Drugog svetskog rata prošlo je 70 godina. Možemo li danas govoriti o nemačkim žrtvama ili je tema – silovanja nemačkih žena – i dalje tabu?

Mirijam Gebhart: Ne bih rekla da se radi o nekoj zabrani, već pre o činjenici da društvo nije pokazalo saosećanje, odnosno sažaljenje prema žrtvama. Mislim da je čak i za pogođene žene ta tema bila povezana sa sramotom. Takođe, postojala je jedna faza u kojoj je bilo politički nezamislivo govoriti o nemačkim žrtvama – prvo zato što je bilo važno baviti se zločinima nacista i Vermahta, i s druge strane, iz političke lojalnosti prema saveznicima, u Saveznoj Republici Nemačkoj prema zapadnim saveznicima, u DDR-u prema Sovjetskom Savezu.

U kolektivnom pamćenju sve do danas je urezano sledeće: Nemice su silovali vojnici Crvene armije, dok su im američki vojnici poklanjali cveće i čokoladu. Šta je istina?

To je zaista pogrešna slika koja se održala do danas. Ona se zasniva na činjenici da je nacistička ratna propaganda, još pre kraja rata, Nemice pripremila na to da će ih sovjetski vojnici silovati. To se očekivalo, i to se i desilo. Za te zločine već je postojao jezik. Međutim, nije se ostvarilo očekivanje da zapadni vojnici tako nešto neće raditi. Oni su takođe silovali. Dokaze za to sam našla, ali postoji samo nekoliko svedočanstva samih žena koje su prijavile silovanje od strane zapadnih vojnika.

Nije dakle istina da je većina slučajeva silovanja počinjena u sovjetskoj okupacionoj zoni?

Ne, to je ipak bilo tako. Ali, to ima veze i sa tokom rata. Ono što me je zaista zapanjilo jeste da su se i zapadni vojnici ponašali po istoj šemi: silovanjima su uglavnom prethodile pljačke. Vojnici bi provalili u kuće, prvo uzimali dragocenosti, krali bicikle, civilima skidali satove sa ruku i onda se bacali na žene, obično u grupama. Po meni, skoro da nema razlike između Crvene armije i vojske SAD, u celom tom procesu i nasilju prilikom silovanja.

Vi govorite o 860.000 silovanih Nemica. To je mnogo manje nego neke ranije procene: govorilo se čak o nekih dva miliona silovanih žena, samo od strane vojnika Crvene armije. Kako ste došli do tog broja?

Do sada su postojale samo procene broja žrtava silovanja Crvene armije i one se kreću između jednog i dva miliona. Te brojke zasnovane su na slučajnom uzorku evidencije jedne jedine bolnice u Berlinu. Ja sam išla sasvim drugačijim putem. Saznala sam koliko ima takozvane 'dece okupacije', jer su podaci o njima precizni. Mi tačno znamo da je pet odsto te dece začeto činom nasilja. Pod pretpostavkom da je svako deseto silovanje dovelo do trudnoće i da je svaka deseta trudnoća iznesena do kraja, dolazimo do sledeće jednačine: posle svakog stotog silovanja, rođeno je jedno dete.

Još jedna predrasuda: silovane su uglavnom mlade žene. Da li je to istina?

Tokom istraživanja sam nailazila na slučajeve vrlo mladih devojaka koje nisu bile seksualno aktivne, pa to mora da je za njih bilo strašno iskustvo. Ali, bilo je silovanja i starijih žena, i dečaka i muškaraca. Jedna priča je posebno tužna: jedna 50-godišnja žena, koju su u oblasti Frajburga silovala petorica francuskih vojnika, i pritom je teže povredili, prebačena je u bolnicu, a kasnije smeštena na psihijatriju. Žena je svaku noć zapomagala, zvala u pomoć. Niko nije znao šta sa njom nije u redu. Tek posle mnogo godina, prilikom ponovnog boravka na psihijatriji, lekari i psihijatri počeli su da njeno ponašanje povezuju sa preživljenim silovanjem.

Šta ste saznali o motivima počinilaca? Kakva je bila uloga osvete?

I Crvena armija i američka vojska silovali su još na putu za Nemačku. Dakle, jasno je da to nije bila samo demonstracija osvete ili moći nad poraženim protivnikom.

Da li je postojalo naređenje da se siluju Nemice?

Ne. Dugo vremena su postojale glasine da je Crvena armija pozivala na silovanja, ali je to izgleda bila ratna propaganda Nemaca. Moguće je da bilo neke vrste ratne propagande kod Sovjeta i kod Amerikanaca, koja je Nemice predstavljala kao seksualno „lakše“, pristupačnije, nego žene u domovini.

Da li su silovanja bila kažnjavana?

Ne od strane nemačkih vlasti. Nemački policajac nije mogao pravno da goni američke ili sovjetske vojnike. Ali obe vojske su imale vrlo oštre propise prema svojim vojnicima, neki su čak osuđeni na smrtnu kaznu. Ima primera spontanih pogubljenja vojnika uhvaćenih da siluju nemačke civile. Ako nije izvršeno pogubljenje, onda bi definitivno usledila kazna od više godina zatvora ili prinudnog rada.

Da je taj deo istorije dovoljno obrađen?

Ne, mislim da smo zaista na početku. Pitanje je, da li danas žrtvama možemo da damo neki oblik javnog priznanja. I onda, naravno, sledeći korak je da se razmisli o strukturi moći i nasilja u odnosu među polovima. Jer, na kraju krajeva, to je suština problema. Konačno, masovna silovanja su nažalost još uvek aktuelna u mnogim konfliktnim i ratnim zonama. Pomislimo samo terorističke organizacije, ISIS i Boko Haram.