Nikopolj – život pod stalnim granatiranjem

„Ovde je bilo akumulaciono jezero, a tu naša plaža“, kaže 30-godišnji Vladislav i kroz prozor svog auta pokazuje pejzaž obrastao travom i mladim drvećem. U daljini se vidi najveća evropska atomska elektrana, Zaporožje.

Nekada je Nikopolj bio na obali Kahovskog akumulacionog jezera, ali od njega nije ostalo mnogo. Brana i hidroelektrana su uništeni u eksploziji u junu 2023. godine. Vodena masa izlila se niz Dnjepar i poplavila brojna mesta.

Jug Herosne i Zaporoške oblasti u Ukrajini u proleće 2022. zauzela je ruska vojska, ubrzo nakon početka sveobuhvatne ruske agresije na Ukrajinu. Ona nije preuzela samo kontrolu nad hidroelektranom, nego i nad tamošnjom nuklearnom elektranom, u blizini grada Energodara.

Otada je ruska artiljerija samo pet kilometara udaljena od Nikopolja. U poslednje vreme Rusi napadaju grad i bespilotnim letelicama.

„Ponovo ljudima dati struju“

Gradonačelnik Oleksandr Sajuk kaže da se broj stanovnika Nikopolja prepolovio. Nekada ih je bilo oko 100.000.

Vladislav je ostao, bez obzira na stalne ruske napade. On radi za energetsko poduzeće DTEK. S njim i njegovim kolegama vozimo se u najopasniji deo grada, odmah uz obalu nekadašnjeg akumulacionog jezera. Tamo su u još jednom ruskom granatiranju oštećeni dalekovodi. Stanovnici više ulica ostali su bez struje.

Nakon jednog napada često odmah usledi i drugi, objašnjava Vladislav. Zato tehničari ne mogu uvek odmah da poprave kvar. „Već smo više puta morali da bežimo od dronova“, kažu.

Iznenada se ponovo oglašava znak za vazdušnu opasnost. Zaštitu tada mogu da pruže samo podrumi stambenih zgrada. „Mi smo ovde kao na tacni“, kaže 27-godišnji Maksim.

Do prestanka vazdušne opasnosti radnici čekaju iza jedne ograde isprobijane gelerima. Posle toga se bacaju na posao.

„Lepo je ljudima ponovo omogućiti snabdevanje strujom“, kaže Maksim. „Sve dok su ti ljudi tu i dalje žive i ja ću da dolazim ovamo.“

„Ovo je moje dvorište“

U jednoj napuštenoj ulici odjednom se pojavljuje jedna starija žena. Kaže da se zove Elena. Odlazi u dvorište iza svoje izgorele kuće da nahrani svoje pse. Njena kuća je uništena dok je ona bila na poslu u fabrici.

I ona priča da je u više navrata morala da se sakrije od dronova. S obzirom na to da sve to nije više mogla da izdrži preselila se kod sestre koja stanuje nešto dalje od obale Dnjepra.

„Brzo nahranite pse i odmah se vratite“, kaže joj Vladislav. „Znam“, odgovara ona mirno.

Dok električari popravljaju vodove, iz svojih kuća izlaze dve penzionerke. Faina i Ljudmila su možda poslednje stanovnice ove ulice.

„Kao što vidite, još smo žive“, odgovara Ljudmila na pitanje reporterke DW o posledicama granatiranja. „Ali, jedna mačka je ubijena.“

Obe žene u rukama drže po svežanj ključeva – od kuća svojih komšija koji su se odselili. One hrane napuštene domaće životinje.

I Ljudmilina kuća oštećena je u napadu. Ipak, ona i ne pomišlja na odlazak. Ispred svoje kuće posadila je cveće.

„Zašto da ne? Ovo je moje dvorište“, kaže Ljudmila. Dodaje da se ona uvek za sve brinula i da je ranije tu lepo živela.

„Neću da se pokorim Rusima“

I u centru Nikopolja je samo mali broj ljudi. Praznim ulicama voze autobusi, ispred gradske većnice radi vodoskok.

„Život je težak, ali za ljude ovde stvari ipak nekako idu“, kaže gradonačelnik Sajuk. „A rade i gradska preduzeća, iako nemaju baš mnogo posla.“

Pre rata je Nikopolj bio jedan od najvažnijih industrijskih gradova u Ukrajini.

„Danas kad čovek ode na posao, ne zna da li će se vratiti“, kaže Sajuk. Od početka rata u Nikopolju je od ruskih granata do sada poginulo 60 civila. Više od 400 je ranjeno.

U centru grada susrećemo 36-godišnjeg Mihajla. On se početkom godine vratio iz vojske u svoj rodni grad.

„Video sam mnogo uništenih kuća. Groblje je prošireno. Ovde gotovo niko nije ostao“, kaže on dok sedi na terasi jednoga kafića.

I Mihajlo ponovo radi u fabrici. Kad je počela ruska agresija na Ukrajinu, dobrovoljno se prijavio u vojsku.

„Razmišljao sam o tome šta bi se dogodilo kad bi Rusi zauzeli Ukrajinu. Kako bih ja tada živeo? Ne želim njima da se pokorim“, kaže.

Mihajla je u centar za regrutaciju ispratio otac. I on je odlučio da se sa sinom uključi u odbranu domovine. Obojica su raspoređena u istu jedinicu. Mihajlo je komandovao jednom artiljerijskom baterijom, otac je bio vozač.

„Bilo je teško gledati kako neprijateljska artiljerija napada jedinicu mog oca. Za samo sat vremena popušio sam čitavu kutiju cigareta“, priseća se Mihajlo.

U jednom napadu krhotina granate ranila je njegovog oca u grudi, zbog čega je početkom prošle godine demobilisan.

Godinu dana kasnije i Mihajlo je, zbog zdravstvenih problema nakon ranjavanja, morao da napusti vojsku. Danas se on brine o svom 57-godišnjem ocu.

„Ostaje osećaj da jednu stvar nisi završio“, kaže Mihajlo o svom povratku iz vojske i prilagođavanju životu u civilstvu. Prošao je psihoterapiju i sad ponovo radi na svom bivšem radnom mestu.

„Rad je za mene spas“

I 49-godišnja Lilija Šemet ostala je u gradu. I dalje radi u jednoj fabrici. „Ja živim sama, rad je za mene spas“, kaže.

Nakon posla, odlazi kući u predgrađu Nikopolja, gde na nju čekaju njeni psi i mačke.

Nekada je imala porodicu, ali njene starije ćerke rano su pobegle sa svojom decom. Onda joj je poslodavac pomogao da o mlađu decu zbrine na bezbedno u jednom odmaralištu.

Godinu dana kasnije poginuo joj je muž dok je pomagao u popravljanju uništenih kuća. Kasnije je jedna granata pala i u Lilijin vrt, pri čemu je jedan njen pas ubijen, a kuća je oštećena.

„Najpre sam htela da dam dati otkaz i odem“, priseća se. Ali, sada u radu pronalazi spas. Naučila je čak i da vozi kamion. „To pomaže da čovek manje razmišlja o situaciji u kojoj se nalazi“, kaže.

Lilija za vikend posećuje svoju decu u domu, a tokom nedelje nazove telefonom i pita da li su napisali domaće zadatke.

„Njihovo detinjstvo nije isto kao pre rata. Oni već razmišljaju kao odrasli“, kaže Lilija.

Deca su bila tu kada je prvi put granatirano njihovo naselje i uvek pitaju da li je opet bilo bombardovanja.

„Šta da im kažem? Oni sami čitaju vesti“, kaže kroz suze Lilija.

Ona spava u dnevnoj sobi svoje kuće, tamo gde je ranije čitava porodica bila na okupu. Uvek ostavi malo otvoren prozor da bolje čuje dronove.

„Lov na spasilačke ekipe“

Ljudi na licu mesta pričaju da ruska vojska u poslednje vreme granatira Nikopolj i predgrađa i u po bela dana.

„Više od deset puta na dan“, kaže vatrogasac Ihor Tkačuk, dok stoji ispred jedne kuće koja gori. On i njegove kolege već dva dana pokušavaju da ugase požar na toj kući. Krov je pogođen s dve granate.

Isto kao električari, i vatrogasci su često meta ruskih napada. Tako je ova vatrogasna ekipa već izgubila jednog kolegu, a još četvorica su ranjena. Uništeno im je devet vatrogasnih vozila.

Tkačuk kaže da je ruska vojska „u lovu na spasilačke ekipe“.

*ovaj članak je najpre objavljen na ruskom, a preuzet je s nemačkog jezika